Фото: Трнско и Јабланичко ждрело; Википедија

Моје срце? Што да загрева тек своју самоћу?
Неплодно кô зрно светлости бачено у пустињу неба,
Сито у вечитој глади, гладно у вечној ситости,
Нахрањено тек срећом свога бола:
Оно те слави као скривена
Кадионица у дну олтара,
Теби тек знана, — и снива сен твоје милости, о Афродита!
.
На међи сна и живота,
Где теку најгорче струје,
Чекам те: Појави се, Вечна, из небесних понора светих!
Болесни гôре месеци уз твоје путање, преда те расути
У огњеној тузи крваре кô ране цветови јесењи, —
Згажени дани на стази прошлости болно ти цветају снôва у сусрет.
.
Засијај и мени! Кô нимфа у часу твог митског рођења
Огледало држим ти спремно у најтишем бездану душе,
Већ твој у њему снива лик кô далек плам.
Ходи! Све међе се пред тобом руше: вековима се играш дугим
Као тренуцима, сахну даљине од звезде до звезде, од душе до душе.
.
О, спусти кô мост преко понора мрачних
Пламену своју дугу напокон до прага и моје самоће.