Нада Аничић Црљеница: Волим да седим у тишини

Волим да седим у тишини сунчане пене
сенке да разгрнем међ облаке летње румене
док жита набирају влати тражећ облике и клицу
ја спуштам руке на своју хлебну равницу
и пожелим плавет вечну с очима на грани
небо што расте низводи и просине
и сунчеву светлост пуну месечине.
Волим да седим тишином заогрнута
кад пролеће клија опном зачараног лица
кад дан бео у спирале, и у златна руна зађе
а бајка ова од ветрова кротких и од птица
и пејзажа идиличних да ме ко усуд снађе.
Волим у тишини кад месец провири у плаво грање
Да време неухватно обухватим, и небеса траг
О мисли моја бела, загрцнута цветом, птицом
бреза те шапне у сунчану кишу, у љубав и живот наг
где слутња си сребра небеског, над јавом и сницом
док те ћутљиви поветарац њише.
Волим да седим у тишини кад јаспис светом зори
гледајућ чуда траг, што их светле ћутње њишу
са обличјем страсног цвета што позоба
нектаре у гори
О песмо, богињо самотна, са којом небеса дишу
И лучом ума сребрна порађа зора
Певам те душом кротком
Певам те тишином ветра
Певам те музиком Великог Свемира
јер божанствена симфонија небеса набира
док седим
у тишини.
Из двокњижја: „Псалми у свили душе“

Фото 1,2: Фб страница – Beautiful Roses
