Волим да седим у тишини сунчане пене

сенке да разгрнем међ облаке летње румене

док жита набирају влати тражећ облике и клицу

ја спуштам руке на своју хлебну равницу

и пожелим плавет вечну с очима на грани

небо што расте низводи и просине

и сунчеву светлост пуну месечине.

Волим да седим тишином заогрнута

кад пролеће клија опном зачараног лица

кад дан бео у спирале, и у златна руна зађе

а бајка ова од ветрова кротких и од птица

и пејзажа идиличних да ме ко усуд снађе.

Волим у тишини кад месец провири у плаво грање

Да време неухватно обухватим, и небеса траг

О мисли моја бела, загрцнута цветом, птицом

бреза те шапне у сунчану кишу, у љубав и живот наг

где слутња си сребра небеског, над јавом и сницом

док те ћутљиви поветарац њише.

Волим да седим у тишини кад јаспис светом зори

гледајућ чуда траг, што их светле ћутње њишу

са обличјем страсног цвета што позоба

нектаре у гори

О песмо, богињо самотна, са којом небеса дишу

И лучом ума сребрна порађа зора

Певам те душом кротком

Певам те тишином ветра

Певам те музиком Великог Свемира

јер божанствена симфонија небеса набира

док седим

у тишини.

Из двокњижја: „Псалми у свили душе“

Фото 1,2: Фб страница – Beautiful Roses