Не говори ми да те с пажњом слушам,

речи су поређана слова која мало значе,

осећања твоја по тону ја кушам,

да наслутим ако се невоље над тобом облаче.

.

Ти ни не знаш да твој говор ритам има,

октава распон по којима се увек креће,

твоје су радости, несанице и наде у њима,

за прошлим напола већ догореле свеће.

.

Зато те слушам а не умем да поновим,

пратим звук хоће ли сонату ил фугу,

по ноти умем да те пред тугом уловим,

поведем на безбедну, страну, другу.

.

Онда те љубим и причам бесмислице,

најтужнија арија мора доћи до краја,

љубим мргодно, смркнуто ти лице,

да смех чујем у тону мога, само, раја .