Млак и нејак, схрван сопственом тежином,

У хладовини лежах и лаке снове снивах.

Усних глас како ме кори Божанском јачином,

Што живот не љубих и смрдљивим барама пливах.

.

Не плаших се, нит се гордих, нити се оглуших.

Устадох, будан по први пут, и око себе се осврнух.

Видех низбрдицу оцвалу и унапред у њој се осуших,

И видех и узбрдицу, и њоме се, трновитом огрнух.

.

Ђуриним и Јовановим траговима, не цвећем за женама,

Рвах се са медведима и лавовима, и поганим хијенама

Не дадох громовима и муњама, и облака семана,

Да ми охладе веру у сунце сјајно над њима, и крв у венама.

.

За сваку препреку захваљивах Творцу, и вапих за још,

Жедан медовине која ме чека на врху, а која се вековима слади.

Гадљив према сплачинама коју свака шуша купује за гдош,

Хтедох опити се оним што се мукама заради.

.

У борби самотној, све теже пратих очева и браће ми траг,

И помислих да до циља више се не стиже, да Данас је недостојно.

Подижући поглед, угледах на врху како се вије идеала стјаг

Који они побоше Јуче, и око мене милоне пред којима узмиче враг.