Фото: Црни лептир; Википедија

Овд‌је сам љубав сахранио своју –
у ово море плаво и прозирно,
гд‌је шкољке леже. Она сада мирно
почива на дну… У тиху покоју

Гранама својим љубе је и грле
корали руди… Њезин се гроб свагда
прелива сјајем чистога смарагда,
и шуми гласом чежње неумрле.

Гле зраци јутра како њојзи роне!
И сваки дршће, продире и тоне,
и расипа се кô рубин, кô дуга…

Док овд‌је гори, више њена гроба,
трепти и кружи боно, свако доба,
сам један црни лептир – моја туга.