Фото: Река Дрина; Википедија

Тече река крива Дрина,
тече нешто необично:
Имам Оца, имам Сина,
само немам себе лично.
.
Мој отац још кућу носи
на плећима, снажан, чио,
а мој Син, принц златокоси
сутра би се оженио.
.
Мада ми се они чуде
ја сад просто не знам шта сам:
Син ми не да син да будем,
Отац не да отац да сам.
.
Сам између њих двојице
укипим се као проштац:
знам да сам од нас тројице
само ја и син и отац.
.
Па ко не би био стрина
кад ти неко стално квоца:
те ти се већ плашиш Сина,
те ти се још плашиш Оца!
.
Није Отац грудва снега
па да гађнеш са њим свраку.
Ја се и сад плашим њега,
мој Син мене ни за длаку.
.
Отац је заборавио
да син бити није лако.
Син још није отац био
па мисли: то може свако!
.
Није ни Син грудва снега
ни лутка из забавишта.
Дрхтурим ја и од њега,
мој Отац од мене – ништа.
.
Мој Син тобож зна карате
а Отац је стари живац,
па кад год њих два зарате
ја испаднем главни кривац.
.
По цео дан криву Дрину
исправљамо све по концу:
до подне сам крив свом Сину,
од подне до мрака Оцу.
.
Ако нешто скрешем Сину
мој Отац по куће сруши.
Ако нешто скрешем Оцу,
мој Син се сав нарогуши.
.
Помазим ли свога Сина
Отац тужно скупи боре.
Потапшем ли свога Оца,
Син пуца од љубоморе.
.
Тако кидам своје живце
час због Оца, час због Сина,
а између нас тројице
тече река крива Дрина.