Kрших ноћас руке и небу завапих,
гледајући тужно те казаљке смер,
љубав цех направи, али ја га платих,
нисам травка само, плави сам Гербер.
.
Створена да већма устајем из таме,
да ране извидам, себи самој знај,
није мени нико никад био раме,
почетак сам живота, чак и кад је крај.
.
Преживљавам тешка времена и климу,
само кадкад тихо, помолим се Богу,
где студен завлада, ја напустим зиму,
падам и устајем, што не могу – могу.
.
Одана до гроба, земљи и вољеном,
суза ме полива, да никад не свенем,
живим растрзана, међ горким временом,
носим терет свој где год ходам – кренем.
.
Сат позно откуца, одоцнело време,
склапам руке тихо, Господ нек ми суди,
ово што сад носим, претешко је бреме,
ја волет не могу, осећај ме уби.
.
Пожелех само да једном застанем,
мирисима својим, теб зору целивам,
да ко кап росе на усне ти канем,
Гербер увенуће, тонем, мору пливам.
.
Не, не брини мили, на самом ћу дну,
поникнути изнова, рођена ми лат,
ископнећу само у овоме сну,
против срца водим, тај сопствени рат.