Земља се мени тобом умиљава
класје до појаса, туга до пазуха.
Кукуруз већ млечи а ја још свилавам
без тебе као птица без ваздуха.
.
Промину срећа мимо нас ко чеза
с девером коме не смотрисмо лице.
Живот је туђа празничка трпеза
с које ми крадом купимо мрвице.
.
Ти си мој ковчег а ја сам твој Ноје.
Од светог чина до злочина – стопа.
Пламтим разголићен усред перивоја
после љубави ко после потопа.
.
С фрулом у руци и душом пастирском
попластих берићет прерано покошен.
Мој прашњав пут твојим стопама орошен
блажи ме немирног миру манастирском.