Фото: Проф Радивоје Пешић; Википедија

Можда ћеш једног дана

одолети времену које нас радваја

и зауставити све у неком лепенском облутку

да приповеда историју наших вечери

између првог слова у троуглу космичке моћи

и спиралног била народа

који још трага за коренима.

Девојчице драга пупољку моје гордости

једина преостала богињо мудрости богињо љубави

небо је поцепано

континенти се померају

свет гори

и рађају се немоћни богови.

Путујем али те не остављам

посматрам сасушена стабла и усахле реке

суморно рађање сунца

у великој сеоби и бесмисленом бекству.

Свет гори свет ишчезава

у незнању у болестима у свеопштем лудилу.

А ти

можда ћеш ти једнога дана

али можда ћеш

јер те не остављам

јер си друга половина моје речи

кадре да поврати светлост

речи која је љубав

али која је љубав

али која је љубав

једино насушно спасење

овог света у распадању.

Радивоје Пешић (Оптужујем ћутање,

Пешић и синови,Београд,2011)

*

Песма за сваку антологију србске поезије

Једна једина, али моћна, савршена; песма за потоње време, али и за сва времена; пророчка; песма узвишеног духа нашег поднебља, вечитог путника, распетог између света и завичаја; песма храброг који се усуди да види свет у свеопштем лудилу, без љубави, али се усуди и на наду.

Фото:Књига РП – Оптужујем ћутање