Фото: Плава звезда; Википедија

Тражим те у празној постељи,
као да руке, одвећ, нису дотакле студ.
Шапат твој однекуд чујем,
заробљен, ноћи ове, ја немах куд.
.
Да ми је жедне усне да напојим
соком што низ њедра клизи,
да ми је вјечност обгрлити погледом,
уздахом чежње када ме осмијехом понизи.
.
Једну за другом, звијезде у око метнем
ко фењер на лађу што незнаним морем броди.
Поћи ћу путем далеких обала,
преко вала самоће што ка теби води.
.
И тамо, на врх леденог брега
што га прамац разбије ко болну тајну,
распрснуће душа у часу умирања
недостижну љубав бескрају.
.
С’ јутром и свитац гасне,
замакне крадом као да некуда хита.
Свјетлосни оклоп са себе збаци,
зора заруди а да снивача за свитање не пита.
.
Болне су зоре кад гласник јутра
ехо твог гласа у мислима надјача.
Свака је звијезда свитање засјенила
у сузном оку подбулом од плача.