Фото: Фототека Србског Журнала

Дуг је био пут до тебе, Љубави.
Лутао сам стазама и странпутицама
губио се у мрачним, непроходним шумама
уживајући у фосфоресцентном сјају
трулих пањева
у одсуству другог светла…
Гладан тебе, узимао сам отровно воће
из руку старих вештица
прерушених у шумске виле…
Отрован, бивао сам још гладнији.
Тргао сам трњине и јео их
са све трњем и коштицама
јер ми је неко некад рекао:
„Све што се изнесе пред тебе –
мораш да поједеш!“
Био сам послушно дете.
И рањено. Дубоко.
Због тебе Љубави,
био сам спреман
на сваку жртву.
Не знајући те – давао сам се страху,
вешто прерушеном у тебе.
И све то време које се чинило бескрајним
чезнуо сам де те сретнем,
да те упознам.
И сада сам ту, на твом прагу
пун ожиљака трајања
и рана из страшних битака
од којих су многе биле
– узалудне.
Или можда не?
Неко је некад рекао:
„Љубав лечи све…“
Верујем,
волим
и надам се.

Предајем ти се.
Исцели ме.