Фото: Фототека Србског Журнала

Вечерњим небом загрљени на брегу
Сањамо нас двоје, два времена.
Около звезде и речи у чудесном спрегу,
Читав космос тек изнад темена.
.
И твоје усне простори завитлани,
Твоја крв, сидриште у свему што нас окружује.
Живот као ветар на празној пољани,
Који прашину у злато здружује.
.
Онда нам неки маг лица месечином поли;
Блесну сребро, пуче бронза пределом!
Ни прица том жару не одоли,
Вину се и поравна с пепелом.
.
И твоја крила, плаветима ухваћене висине,
Твоја љубав што ноћу даје сјај и слад.
Живот као река низ стрмине,
Све се пустоши и оставља глад.
.
Ноћ као пут бела сањари са нама;
Звезде и речи – пијанство неиспијено.
Зором, кад будемо лежали међу изгоретинама,
Ништа неће бити изгубљено!