Фото: Сеоски пејзаж; Википедија

Ноћ је загрлила моје село равно
И тишина нема притисла сокаке,
Чак ни пси не лају као некад давно,
Нит се чује славуј са јасике танке.
.
Ни ждрепци не ржу, нит копито сева;
Нит ико на жару пурењаке пече;
У шипражју више не станује шева;
И уморна Битва кроз тршљар не тече.
.
Жабе не крекећу на листу локвања;
По барама плива пластика и смеће;
Ни шкрипца, ни гљиве покрај старог пања;
Куд ли се то село у Србији креће?
.
Где нестаде песма, девојачко прело
Док се лето крадом примиче јесени?
Ој Србијо давна – ти село весело
Чујеш како чежња јауче у мени?
.
За босом дечицом што трче стрњиштем,
За галамом ноћних чувара бостана;
На ливади тајним љубавним ноћиштем,
И буђењем поред пропетог јаблана.
.
Али песме нема, ни великих прела,
А лето се опет примиче јесени;
Ој земљо сељачка – јадна, невесела
Слушај како чежња јауче у мени.