Фото: Облаци; Википедија

Док низ стотине краси
облаке провидне нити
још једном се судим судње
што за тобом луди.
Док низ кораке стојим
сервирам нечисте ране
још ме именом зваше
ко да минут још ми даше.
Док ме има низ чежњу
да под своје ме узме
бојим се сићи ће љубав
што ми име лаже.
Док низ облаке ниже
још судњи ме суди
ко ме из лимене жеље
изнова буди?
Док под трагу се слути
акшам над прозором свиће,
бојим се минут да узме
и ово живот што није.