Фото:Оријентални плес; Википедија

Самује Свемир
Знојав, мјесечином углачан
И сузом заливен —
Окупан у колијевци сна.

Геометријски и рационално необјашњив
Гладак, испупчен, увучен, ломњив,
сјајан и под чудним углом
у односу на мјесец постављен.

У ноћи пуног пјесеца
постаје око свемира и
дозива даљине које чекају
скривене под креветом
спаковане у једном од снова прошлости
непослане — без адресе и броја.

А даљине зову
И самују.

Као шкољке на пустој, морској обали
Што прикривају ријеч која
Узалудно призива тајну
Тајанственог осмјеха и ватреног срца
Које галопира к’о млади ждребац,
И влажних усана,
Скривених у јастуку јутра
У ком се гнијезде мале, црне, птице
Које стрпљиво и по ко зна који пут —
доносе јутро…

Циганкин пупак
Мирише на гријех
И заборављену ноћ.

Ноћ у којој су узалуд
Около трчали, мали, весели пси
Лајући кроз прашину далеких друмова
Умршени у коси заљубљене Циганке
И мирису цигарете —
Подсјећајући на смрт.

Циганкин пупак
Геометријски и рационално необјашњив
Мирише на љубав и рађање Цосмоса —
Мирише на смрт.