Фото: Фототека Србског Журнала

Мој ниси…
А и ово црно вино у чаши туђе је
и све изгледа к΄о лош ненаписани стих,
а поезија је живот овом лутајућем срцу
код кога заједно туга и срећа живе.
Имам само још дјелић себе,
десет прстију и један сан.
Из камена цвијет ниче,
баш као и ријечи са ове пјесникове усне.
Знаш кад очи највише злате се?
Кад љубави у срцу има.

Дишем за дан кад поново бићеш
моје плаво поподне без капи кише,
радост коју ни олујно небо не обрише.
Пусти нека тајне једном на уво зашуме,
нека отпусте своју горчину и сласт.
Јер тако, баш тако полако љубав ће
улогу своју да схвати лако,
јер наше тајне попут потока теку
и у себи носе галебова топлину меку.

Желим да смисао сваке патње моје
буде у боји зрелог сунцокрета.
Постоје валови душе
који све осим љубави силама својим
и снагама вјетра могу да сруше.
Бјежиш од мене, бјежим од тебе,
а увијек завршимо заједно у мом сну