Жена кад рађа два семена ничу..
На својим грудима их одгаја..
Оба су чиста, по Божијем обличју,
својим их срцем и мишљу ваја..
.
Род кад подбаци, њива је крива.
Кажу и семе да не ваља.
Нови се узор другде узоре,
ново се семе онда прибавља..
.
Воћка кад родом својим занесе,
сељак је немилом обреже, сече..
Њен неми плач до срца му не допире,
мора да болест заустави, пресече..
.
Кад мајка сина у рат прати,
Богу се моли да јој се здрав врати.
Криве су тамо, неке друге жене,
кривице за мржњу и смрт нису њене..
.
Кад деца због нове мајке заплачу,
кад отац оде код друге жене,
кад несрећа уђе у туђе куће,
није до кћери њене.
.
Очисти жено срце своје!
Избистри мисли к’о планинска река.
Ти нови људи што нови свет носе,
твоје су бреме и твоје семе.
.
Глад, прељубе, лажи, крађе, ратови,
опаки, мрски, лажљиви светови,
у твом су се крилу гнездили,
твојом плаштом љубави заогрнули..
.
Зато се жено у лепоти узвиси.
Утроби својој нов завет дај.
Учини себе и свет бољим,
донеси роду мед, млеко и рај..
.
Застани жено, куда то идеш?
Промени своје досадашње путеве.
Нек чиста љубав срце ти испуни.
Рађај боље кћери и синове!