Гледам ноћас свој лик у стаклу
чаше у којој Вранац пенуша.
Боли као да већ сам у паклу
и да је из мене одлетела душа .
.
Док се гомилају испијене чаше
тражим онај посебан укус вина
којим смо сладили пољупце наше
и питам се је л’ у вину истина!?
.
Ако јесте ја бих да је некако нађем,
и сазнам зашто си ме оставио.
Као Сунце ноћу у таму ћу да зађем
прочитана новина коју си пресавио.
.
Немарно бацио што даље од себе
не марећи хоће ли ме шта болети.
Чаше вина ми мисли вуку до тебе
и знам да те таквог не могу волети.
.
Знам да вино није тек за туговања
већ за љубав,здравице и од срца смех,
за крштења,причест и радовања…
Горког је укуса кад те задеси пех.
.
Ипак те молим попиј ме још једном
па као чашу бесно смрскај о под.
Сломљена надаћу се недогледном
док ме покрива мекани небески свод.