Фото: Фототека Србског Журнала

Њему
Све твоје страхове у ноћи
док је твоја глава у мом крилу,
превазилазим ја.
Твоје преморе одмарам у
своме срцу.
Ране видам својим речима.
Пољуљам надом твоја уверења
да нема излаза, да је за све касно.
Твој дах је скривен међу зидовима наше собе.
Соба је без прозора и све
што је међу њима пада на моја леђа.
Али, ми крећемо с краја.
Знам да ће наш корен порасти до неба.
Ми не припадамо никоме,
припадамо нама самима.