Хватам машту и у џеп је стављам.
Отупела од бола даље настављам.
Одлажем жеље у посебне шкриње.
Прекривам их свилом чистом
да их поједу гриње .

Ваљда ћу се тако спасити од промашаја.
Завапити нећу за шачицу сјаја.
Испијени пехар својих заблуда
закопавам у земљу, земљу чуда…

Настављам даље у смеру непознатог пута.
Изнемогла, снаге сам смогла
да нотом нежности додирнем ово тло .
Слутила нисам, онако јадна
да на сваком кораку вреба зло.

Ал’ очи топле са мене поглед не скидају.
Прате ме у стопу.
Нежно ми ране видају…
Кад застанем, оне ме окрепе.
Очи Премиле,
Владичице Лепе…

Ооо, Мајко моја – кроз сузе зборим –
све су ми забранили, али не и да те волим!
Све су ми узели! И душу и срце!
Али сам сачувала светлуцаво зрнце…

Оно ме до Тебе стазом промашаја повело.
Без путоказа видљивог, Теби ме довело!
Док стојим грешна,
пред капијом манастира,
осећам како суза Твоја
све са мене спира..

Фото: Фб страница – Flowers and Nature