Не знам зашто ми увек грло затрепери
Кад наглас или немо кажем њено име
И после дуго лутам с болом у невери
Тражећи у себи њу – у њој стих и риме
.
Схватим све је грешка – све тек игра речи
А не умем да слажем ни срце, ни главу
Видим пред олтаром тек једна сенка клечи
Њена ил’ ноћ моја видеће зору плаву
.
И свану пустош јутра без ње и без мене
У оку нема сунца, ни страха, ни смеха
Само обична гордост човека и жене
Знајући њих творе танке нити греха
.
Тад свако у свом билу мучки другог руши
Да му затре трагове – сврху постојања
А мени – не знам зашто – трепери у гуши
Док ћутим о сваком тренутку покајања

Фото: Фототека Србског Журнала