Има тренутака када се човеку причини да је над њим небо затворено; да је остао посве сам, напуштен од свих и од сваке божанске силе; да му ниоткуда и ни од кога помоћи нема; да је, попут испрепадане дивље звери, сатеран у ступицу; да за њега одвећ нема ни излаза нити тајног пролаза; да је заувек свршено с њим, те да му, следствено томе, спаса више не има!
Али, као што рекох, то траје само трен један!
Већ у следећем часу, јави се посве опречно осећање.
Заиста, све је у нама, у језгру нашега божанског бића.
Бог нас никада не напушта, и никада нас, ни на трептај један, не оставља самима!
У таквим тренуцима, најважније је сачувати разборитост и прибраност, која брзином светлости происходи из вере и богопознања.
Вера и богопознање – то јесте вечан живот у Живоме Богу!
Ми нисмо никакав случај.
Ми се нисмо тек случајно родили.
Ми нисмо некаква правасељенска грешка.
Ми смо са сврхом и смислом, не само у овоме, већ и у свим иним световима.
Ко је створио нас?
Ко је родио нас?
Ко је родио све оне пре нас?
И ко ће родити све оне после нас?
На сва ова питања, одговор је само један – Бог!
Чији смо ми?
Ми смо Божји!
Нама се ништа не може догодити мимо Воље Божје.
Ми смо свом Родитељу веома драги и мили.
Штавише, драги смо му и мили и онда кад грешимо, и кад му леђа окрећемо.
Бог нас никада, ни на трен један, не напушта.
Ако, у тренуцима малодушности, помислимо и кажемо, како нас је Бог напустио, то је само замена теза – будући да смо ми напустили Бога а не Бог нас!
Зашто вам Песник све ово пише?
Зато што нам у сретање долази време великих искушења.
А шта су велика искушења?
То су велики испити за душе наше живе.
Како и у свим земаљским школама, тако и у Божјој школи, постоји време испита и пропитивања ученика.
Да се види колико смо марљиво учили, и како смо савладали градива која смо од Бога добили.
И не само то, већ да се види колико, и како, од оног што смо научили примењујемо у свагдањем животу.
Све оно што смо вековима учили и научили, има само онда сврху и смисао ако живимо.
Вера коју не живимо и није вера.
Знање које не живимо и није знање.
Ако истински живимо веру у Бога и знање о Богу, онда смо, уистини, на Путу Светлости!
И није важно само да живимо, већ је још важније како живимо!
Управо то како живимо, јесте наш лични душевни и духовни илити светлосни жиг!
Наша личност у Божјој Личности!
По томе како, сваки се песник, сваки уметник, и сваки Божји човек препознаје.
А суштина свега овога јесте да будемо будни!
Да вазда и увек себе снова будимо.
Да нам живот не пролази у спавању без снова!

Фото: Драган Симовић, песник; Википедија