Фото: Чигота, врх; Википедија

Таласи брда и трава заљуљани нежношћу и летом.
Са Чиготе слеће ветар, неки далеки ветар, луталица,
душа ветрова што се враћа са сунцем, настани се
и тумара међу борјем, по ливадама.
Плах и благ, светао и мек, развија ме и носи ко паперје.

Слушам ли то? Валови, вијање свиластих влати,
прелећу прозирни анђели.
Небеске харфе међу гранама, над травама,
тишином, у мирису смоле.

Однекуд залутала свирка, Орфејева фрула, чобанска.
И песма с Леденица, одговара арија, туга девојачка:
„Сунце зађе за ледене стене …“
Слушам ли то? Дара и Ђула певају.
Бисерно, ко суза чисто Дара и Ђула певају,
одзивају се или дозивају преко Златибора, преко света.

Таласи брда, таласи трава, заљуљани нежношћу,
златом, благим летом, зачараним детињим слухом.

Са врха Чиготе слећем ли то ја,
паперје душе, или ускрсли ветар, по грању, по травама,
које одавно ничу са Ђулиних и Дариних уста,
са девојачких песама. Свеједно, можда.

У етеру, близу и далеко, преко пролома,
замирисало је и запевало лето међу борјем.