Дрхте тополе на прагу мог села,
Јер јаук грана голих нико не чује,
Само даљина клета и невесела
Сваки удар бола на груд дочекује.

Чујем лишће шуми, а позна је јесен;
То плачу тополе млaдости ране,
А као да још јуче ту сам занесен
Пио мирис ноћи пре него што сване.

А сад бих сећању да стишам кораке
И ништа не питам врхове топола;
Док не познам давно урезане знаке
Невешто ћу крити жучи свога бола.

Али како проћи поред шумне страже,
Кад ће сваки шум ми душу да расточи,
А тополе срцу свашта ће да траже,
И крај њих кад прођем засузиће очи.

Морам, морам проћи док дрхте тополе,
Док даљина видик сасвим не замути;
Морам да се вратим под те гране голе,
Јер више не умем чак ни да их слутим.

Фото: Тополе; Википедија