Жеља ми је да прошетам Мостаром.
Да се над оним старим мостом
надвијем као ластавица.
Нека ме понесе мирис бехара…
.
За тај трен лепоте, вреди живети..
Нека после паднем као заставица.
Понеће ме лахор нежни, неретвански…
Нећу се опирати, ја ћу да га следим.
.
Откинуће срце из ока сузу,
Не само једну, више, много више…
Док Мостар и ја будемо делили тугу,
За оним прошлим и за оним „Никад више!“
.
Нечија ће рука на небу да испише
Да смо се волелели у песмама,
Мостар и ја,
Да смо се волели у сновима
Мостар и ја…
.
И да сад долазим и да никад више
Неће се калдрмом туга котрљати.
Да ће само јесен обарати лишће…
И да ће јасмин мирисати
и кад снег замирише.. Ето мене..

Фото: Мостар; Википедија