Уморна земља
грли хладно вече
нестало је драга
меких миловања
у хору су некуда
одлетеле птице
а тебе је све мање
пред капијом мојом
данима падају суморне кише
мојом улицом не пролазиш више.

Нека чудна сета
лута мојим градом
тргом пролазе
усамљеници туге
оштре своју храброст
газећи туђе сенке
а сретни се грле
у озеблој ноћи
док данима лију јесење кише
на мокроме тргу
тебе нема више.

Клетвом си ми рекла
да никога више
ти волети нећеш
да је пролазан
сваки ужитак греха
и да су наше стазе
сновима утабане.

Дођи још једном
на моје топле груди
чекаћу те до пролећа раног
дођи са птицама будним
да снујемо гнезда
у олисталим врбацима
испод старе куће
у тишинама без краја
у мирисима цветнога маја
кад престану кише
волећу те драга
као никог више

Фото: Птице, гнездо; Википедија