Вечерњим небом загрљени на брегу
Сањамо нас двоје, два времена.
Около звезде и речи у чудесном спрегу,
Читав космос тек изнад темена!
.
И твоје усне, простори завитлани,
Твоја крв, сидриште у свему што нас окружује.
Живот као ветар на празној пољани,
Који прашину и злато здружује.
.
Онда нам неки маг лица месечином поли;
Блесну сребро, пуче бронза!
Ни птица том жару не одоли,
Вину се и поравна с пепелом.
.
И твоја крила, плаветима ухваћене висине,
Твоја љубав што ноћу даје сјај и слад.
Живот као река низ стрмине,
Која све пустоши и оставља глад.
.
Ноћ као пут бела сањари са мана;
Звезде и речи – пијанство неиспијено.
Зором, када будемо лежали међу изгоретинама,
Ништа неће бити изгубљено!

Фото: Фототека Србског Журнала