Животиње су посебан фрагмент природе за којим трагам. На жалост мало је простора у којима се сусрећемо са животињама. Чини ми се понекад, као да се оне повлаче са простора доступних за човека, како би се могуће склониле од најезде људске цивилизације. На својим путовањима и трагањима имала сам сусрете са животињама и оним лакше видљивим, али са оним које су негде у дубинама природе. Ти сусрети су увек за мене били посебни догађаји. Онакви тренутци који се не заборављају јер се дубоко утисну у сваки делић мог памћења. Рецимо на Мадагаскару са лемурима.

Провлачили смо се кроз шуме тражећи да видимо лемуре у реалном животу. Како заборавити тај широм отворен поглед лемура без страха који је, држећи се једном руком за грану пружио другу руку ка мени и из мојих прстију узео листиће свеже. Тај додир је био тако нежан и тако посебан да и сада треперим када га се сетим. Или сусрет са малом животињицом тарси, величине нашег прста која спава цео дан и велике нежне за светлост осетљиве очи отвара једино ноћу. Додир њене малене шапице на мом прсту не могу скинути и ни не желим. У Монголији сам свакодневно уживала посматрајући стада коња како јуре непрегледном степом. Нешто што се не може заборавити. Узбуђење сам доживела и у Националном парку у Монголији где смо трагали за примерцима дивљих коња из рода Пржевалски. Како сам крикнула

када сам првог угледала. Тако гиздавог, како мирно пасе на врховима околних брда. То су веома веома ретки коњи. Сусрет са китовима у Јужном океану на Антарктику. То дивљење толико смиреној снази и самосвести једне огромне животиње се не може

описати. Или игра стотина пингвина на таласима океана пред олују на Фокладским острвима. Било је таквих сусрета за незаборав. А Африка? Па Африка је чаробна. Зар није невероватно и само природи ваљда јасно, како се то догодило да на том једном континенту живи толико много врста великих животиња? Животиња са којима смо сви одрасталли, али кроз приче, песме, књиге и на жалост кроз зоолошке вртове.

Али сусрет са неком од тих животиња у потпуној слободи? То је магично. Иако се путницима каже да не треба да гласно говоре, или вичу, мој први, али и други сусрет са жирафом је, потпуно неконтролисано измамио из мене врисак, усклик. И сузе на образу. Жирафа је тако гиздава, тако смирена, тако усмерена и сигурна док лелујаво

лагано хода проматрајући врхове дрвећа и валда бирајући оно где је лишћ најсочније. Питала сам се тада – ако смо сви део једне те исте Божије замисли, а где је у мени та гиздавост, и та елеганција, и та сигурност и храброст једне жирафе која живи свој суживот са свим другим животињама и телепатски прича са члановима свога крда

удаљених на стотине метара јављајући има ли неке опасности или неке сласности. Све те животиње – жирафа, слон, леопард, бизон, носорог, бројне врсте антилопа, па зебре и да не набрајам, су толико величанствене у својим покретима, сусретима, кретањима. Оне све живе заједно у природом вођеним односима. Те животиње, мени

бар делују, потпуно свесне свака својих квалитета и снага понашају се као краљеви и краљице. Дигнутих глава, лаганог хода, у довољно ослобођеном простору за њих и довољно удаљени једни од других, макар то било и на само пар метара, пред вече на појилу. Ето, то даје чаробност афричких животиња. Тај суживот којим влада хармонија и природни закони.

Фото: Жирафе; Википедија