Толико сам се пута запитао: да ли је Биће Времена у Бићу Вечности, или је Биће Вечности у Бићу Времена;
да ли се Време садржи у Вечности, или се, пак, Вечност садржи у Времену?
Да ли се Биће Времена прожима са Бићем Вечности, или се та два Бића узајамно, и наизменично – без престанка – потиру?

Шта бисмо могли видети, када бисмо дешавања у Времену сазерцавали из Вечности, и опет: какво бисмо виђење имали, када бисмо збивања у Вечности сазерцавали из Времена?
Да ли је Језик Времена саобразан са Језиком Вечности?

И, да ли су та Два Језика – Један Језик?!
Ако нису Један Језик, већ Два Језика, Ко или Шта посредује између превођења са Једног Језика на Други Језик?
Да ли су Време и Вечност пројаве Стварања, или је Стварање пројава Вечности кроз Време и у Бићу Времена?

У својим песничким јасновиђењима сазерцавао сам ова питања, али сам одговоре на њих добивао у тајинственим и оностраним све новим и новим питањима.

А онда сам, у једном трену, у стању дубоког песничког надахнућа, осетио – не појмио, не схватио, већ осетио! – да је завршница свих одговора на сва питања – једно вечно и бескрајно питање (кружно или завојито!) над свим питањима, питање иза свих питања, питање с ону страну свих суштих и надсуштих питања!

Фото: Србски Песник; Википедија