Увек си ту.
И када те овде нема.
И кад кренеш
пут плавог Сунца
да разносиш трагове нашег времена
кроз беспућа
иза којих је тишина закуцана у бескрај.
Ти си ту.

И када ме плаши
твој Месец
пун тајанствених сенки и

хладних долина.
И кад се проспе туга од бола и страха.
Увек си ту,
бар као сан или
само као варка.

Јер ти знаш,
попут велике глумице,
да ми будеш ту,
да ме водиш,
на дну наше улице.
Где нико не зна
да твоја коса безбрижна
носи мирис детињства
и да ме тамо љубиш.
Увек си ту.

Кад невидљивим оком
гледам дубље у године наше,
осетим и чујем
онај меки осмех,
као укус вина са
наше чаше.

И опет си ту.

Када су степенице твоје душе
зазидане тишином и горак укус
твог ћутања
одзвања ми у костима,
ја се не предајем.
Ја те отимам,
и не дам.
Зато си увек ту.

Зар замка даљине да ме вреба,
да никад нећу знати кад одеш и кад си ту,
да ли ћеш да се вратиш.
Не, ја нећу то да чекам,
твој плави ветар
или ласте из наше баште.
Ти, увек си ту.

Ја могу увек ухватити
још једну чашу
од старог времена
са црвеном трешњом на уснама твојим,

јер знам,
само је љубав
нешто на свету
и зато
мораш да постојиш.