Вратила си ми дане белих ружа,
донела љубав искрену и чедну,
да сањам, кад ми очи прошлост хтедну,
румен, што жудно чар младости пружа.

И, пуне сунца, твоје очи пише
бездан сазнања с усне пуне лажи,
васкрснув нежност, која око влажи,
јер да си Бога из твог недра бише.

У врт где леже испијене исе
на ‘рпи цвећа и згажена грања,
ти блесну сунце свесног осећања,
да дани крина мађиски се збраше.

Кад у прах падне идол славом сливен,
тужно зацвили логор оголео,
признаћу тајом, сам у себи скривен,
да сам те, исе но што знаш, волео.

Фото: Фототека Србског Журнала