Ви мислите бунца маларија?
То је било,
било у Одеси.
“Доћ’у у четири” рекла је Марија.
Осам.
Девет.
Десет.
Ево и вече
у ноћну страху бежи,
вече децембарско
с прозора
у магли
У старачка леђа смеју се и ржу
канделабри.
Мене више препознати не може:
ја сам згрчена
гомила
жила.
Шта таква гомила пожелети може?
А много хоће таква гомила.
Јер више није важно
ни то што сам од бронзе,
ни то што срце моје –
од гвожђа хладног –
бије.
Ноћу и човек свој звек
у нешто женско, меко,
жели да сакрије.
И ја сам,
огроман.
на прозору савијен,
растапам стакло целом од челика.
да ли је то љубав или није?
И каква је –
мала или велика?
Одакле велика у таквом телу:
мора да је то малена,
нека кротка љубав, што се у страну баца
од аутомобилских сирена
и воли звекет прапораца.
Опет и опет
чекам,
забивши лице у рошаво лице кише.
И већ ме је попрскала дрека
градске плиме, све више.
Поноћ, са ножем ког пружа –
до ђавола с њим! –
дошла је,
заклала.
И као с’ пања глава сузња,
дванаеста ура је пала.
у окнима суморне кишне капи,
кревељећи се,
накрцале,
к’о урлањем уста да су разјапиле
химере с париске катедрале.
Проклета да си!
И поцепа уста скоро крик.
Зар ти је и то мало?
Чујем:
нерв,
тихо, као с кревета болесник,
подигао се.
И , гле –
у почетку једва је посао
једва,
онда је усталасан,
јасан,
потрчао.
Сада је са друга два
очајно играти стао.
Пао на плафон спрату ниже.
Живци
велики,
мали,
многи –
помамно скачу
и већ –
гмижу.
Живци пали с ногу!
А ноћ се по соби глиби и око,
отежало, одатле никако да се исправи.
Ођедном, врата зацвилеше, ко да
крчма зуб на зуб
не може да састави.
Ушла си
осорна, као “на!”
гужвајући рукавице као луда,
и рекла: “Да, знате, ја ћу да се удам.”
Па шта, удајте се.
Ништа није било.
Издржаћу.
Гледајте – ја сам спокојан ко
било
покојника.
Сећате се?
Говорили сте:
“Џек Лондон, новац, љубав, страсти” –
а ја видех само једно:
ви сте Ђоконда,
коју треба украсти!
И украли су је.
Опет ћу љубав у теревенкама утући
повије обрва озаривши ватром.
Па шта!
Понекад и у изгорелој кући
скитнице нађу дом!
Изазивате?
“Мање но просјак копејака
ви имате смарагда безумља” Сетите се!
Пала је Помпеја
од раздраженог Везува!
Хеј!
Господо!
Љубители
обесвешћивања,
злочинстава,
покоља,
да ли сте најстрасније
видели –
лице моје
када сам
ја
апсолутно спокојан?
И осећам –
“ја”
за мене је мало.
неко се отима из утробе моје.
Хало!
Ко је?
Мама?
вашег сина нешто дивно боли!
Мама!
Запаљено му је и срце и вене.
Реците сестрама, Људи и Ољи,
он нема куда да се дене.
Марија! Марија! Марија!
Пусти ме, Марија!
не могу остати на улицама!
Нећеш?
Чекаш
док упалих образа грубо,
бљутав,
и испробан на свему лошем,
дођем
и процедим безубо
да сам ја данас
“необично поштен”.
Марија,
видиш –
ја се, већ погурен, сламам.
Марија!
Како у дебело ухо забости нежну реч?
Птица
живи од песме,
пева
гладна и звонка,
а ја сам човек, Марија,
прост,
кога је сипљива ноћ искашљавала на прљаву
руку Пресње.
Марија, хоћеш ли ме таквог?
Пусти ме, Марија!
Згрченим прстима давим гвоздено грло
звонца.
Марија!
На улицама су звери.
На врату прсти дављања што боде-
Боли!
Отвори своје двери!
Видиш –
забили су у очи из шешира циоде.
Пусти ме.
Мала!
Не бој се
што на мом воловском врату
седе као планине влажне жене од зноја
губаве.
Ја кроз живот вучем (и то је зато)
милион огромних, чистих љубави
и милион милиона малих љубави.
Не бој се
да ћу се опет прилепити за хиљаде лица –
”девојке Мајаковског” –
у издајничко време мрака,
та то није ипак
династија царица
крунисаних у срцу једног лудака.
Марија, приђи!
У бестидности наготе,
или пуна плашљивих дрхтаја,
но дај твојих усана лепоту што још исцвала није:
срце и ја ниједном не доживесмо до маја,
а у проклетом животу
тек стоти април је.
Значи – опет,
док мрачно све је то,
узећу срце,
исплакано грозно,
да га носим,
ко што
у штенару псето
носи своју шапу пресечено возом.
Крвљу свога срца ја радујем пут,
уз одећу белу лепи се прашине цвеће.
око земље – Крститељеве главе
по хиљадити пут
Иродијада-сунце ће да се окреће.
И када моја гомила година
одигра своје до конца –
крвљу означиће се пут што води
ка дому мога оца.
Изаћи ћу
прљав (од јендека, где проводих ноћи)
примаћи ћу му се ближе,
сагнућу се
и на ухо му реци:
Слушајте, господине Боже!
Како вам не досади
у зеле облака мрескавих
замакати очи одебљале, а?
Хајде да организујемо
вртешку
на дрвету познавања добра и зла!
Свемогући, ти си измислио
за сваког по две руке,
и свакоме си по главу дао ти –
а зашто ниси измислио
да се без муке
може љубити, љубити, љубити?!
Мишљах – Божанство си, свемогуће, старо,
а ти си недоучени, мајушни богић само.
Видиш, ја се сагињем
и из саре
вадим каму.
Крилати ниткови!
У рају да сте збијени!
Гомила перјаша од страха ваља се!
А тебе, што си тамјаном опијен,
распорићу одавде до Аљаске!
Пустите ме!
Нећете ме зауставити.
лажем ли, у праву ли
сам ја,
али више не могу да будем спокојан.
Гледајте –
звезде су опет обезглавили
и небо окрвавили од покоља!
Ехеј!
Небо!
Скини капу!
ја долазим!
Глухо.
Васиона спава,
положивши сапу
с крпељима звезда под огромно ухо.

Фото: Песник Владимир Мајаковски; Википедија