Широм словенског простора Световид је био слављен као један од најзначајнијих богова и остао је у живом сећању до данашњих дана. Посебно је поштован у Аркони на острву Рујан али и у нашим крајевима Световид заузима веома значајно место. Световид је у нашем народу познатији као Вид или Бели Вид, а касније наметањем хришћанства и као Свети Вид.

Битно је и да напоменемо да је 28. јун као датум слављења Видовдана новијег порекла (19. век), стари свесловенски Видовдан највероватније је падао на дан летње дугодневнице (око 21. јуна). Постоји много тумачења значења имена овог божанства, нама најприхватљивије је да се ради о богу који све види и зна, види цео Свет, па и оно шта је било и шта ће бити. Томе у прилог иде и изглед кипа Световида (Збручки кип и опис кипа из Арконе), то је четвороглави бог чије главе гледају на све четири стране света. И Велесова књига потврђује ову теорију: „…и њему појемо песму јер је светлост кроз коју видимо свет“.

Световид је бог рата, а везује се и за предвиђања и пророчанства. Да је Световид био бог рата можемо закључити из описа светилишта из Арконе, где дански историчар Саксо Граматик пише да огроман кип Световида у левој руци држи лук, док се поред кипа налази типична ратничка опрема: велики сребрни мач, узде, седло… Световиду је такође припадао и бели коњ, који је био у власништву светилишта, а о којем је бринуо искључиво свештеник (жрец). Световидов бели коњ служио је и за предвиђање исхода битке тако што пред њега био поређан ред копаља кроз које је требао да прође. Уколико би коњ закорачио десном ногом сматрало се да ће исход битке бити победа, а ако би закорачио левом – пораз. Рујани су увек постовали предвиђања јер су сматрали да је то манифестација Световидове воље.

Такође, из наших народних песама где се спомиње Вид можемо закључити да се ради о богу рата: „Војевао Бели Виде, коледо…“ Исто тако, за дан боја на Косову није случајно изабран Видовдан – дан Световида – бога рата. На Видовдан 1168. пала је и Аркона, у великој борби изгинуло је готово цело мушко становништво, град је уништен, а Световидово светилиште опљачкано и спаљено.

Да се вратимо у наше крајеве. У нашој народној традицији остало је запамћено неколико старих обичаја везаних за Видовдан и углавном имају везе са разним гатањима, пошто је Световид бог који све види, па и будућност. Девојке и жене беру биљку видовчицу (видац, видић, видовка) потапају је у воду, гатају помоћу ње, а вода у којој су стајале потопљене биљке служи за испирање очију, поправља вид и лечи очне болести. Вече пре Видовдана неудате девојке стављале су видовчицу под јастук и веровале су да ће младић кога виде у сну бити онај за кога ће се удати. На овај дан се у пољу ништа није радило, а било је пожељно да жене и девојке почну са ручним радовима као што су везење и плетење. Увече су углавном младићи обилазили поља и певали песме посвећене Виду:
„Иде Виде да обиде,
све усеве и плодове,
што је никло и поникло,
што је никло нек поникло,
нек је никло и нек расте,
а што није нек не ниче,
нек не ниче и не расте!

ЗАВЕШТАЊЕ ПРЕДАКА – Весна Радојловић-