(посвета брату)

Нека остане нешто од нас
Самујемо у тишинама
ти ја и ноћи дуге
ти у туђем загрљају
грејеш заборављене дане
док моја стопала крваре
од промашеног ходања
у празном простору
које бездушно пролази
траговима ветрова.
Била си некад
моја мирна лука
без залуталих бродова
једино ти си могла
опрати прохујале године
и вратити еидосе
младости
само са тобом сам могао говорити о љубави.
Волео бих овако
усидрен у сећања
да се вратим бајкама
о вечности љубави
волео сам те
једино са тобом
ноћи су биле без олуја
постају све дуже
свака ноћ
нова рана.
Ево већ
мирише пролеће
умива се на реци
раскопчава своју душу
процветаће и трешње
боје твојих усана
са којих сам некад
испијао нектаре
…јеси ли приметила
да долазе птице
прве ласте радују се
поветарцу
ускоро ће рода
загрлити
наш оџак
нестаће дани
од којих су се душе ледиле.
Молим те
не затварај врата
заборава
нека остане
нешто од нас.

Фото: Фототека Србског Журнала