– Милици Радовић

Ако те пут нанесе
на трг Мирабо
у дну њенгове баште,
застани на час,
погледај чека те
на нашем столу
порука уз шољицу
црне кафе.

И пази лагано приђи
и поред кафе
твој дневник плави спази.
Нежно, да, нежно,
отварај лист по лист,
реченицу по реченицу.
Тамо где почињеш
са чежњом,
нежном зебном,
и једином жељом.

Одавно је у њему
жеља заспала
и упорно ову
кафу чекала.

Да ли се сећаш
оног Априла кад си ми
дала трешњу
и дрхтавим гласом
хтела да ми
кажеш жељу,
како је ти зовеш,
моја игра за срећу.

Читај!
У дневнику пише:
Кад попијем кафу
са њиме,
и затражим жељу,
знаћу, да морам кроз песму
да му кажем
да на мене личи.
Твоја жеља је
и моја жеља,
загледај се у
моје безкрајне очи.