Са речју да обришем сузе,
уловим терет и ланце,
и тада лакши сам од туге,
што крај олтаром плаче.
Забројим по које слово,
и саградим ли песму једну,
заплакаће месец кад сване,
чудновате ми главе.
Узбијем ли дах о дах,
снажно затворим врата,
и слажем како спаваш,
оплакаћу реку и тебе,
запалити голу истину,
и свући одело са себе.
Немирна жено, тамне косе,
твоје лице беше меко,
у теби је свако коло
заиграло позне сате.
Седамнаест ми је лета Ана,
твоје груди, моје боли греју,
у теби ми мушкост снива,
крај тебе и мртав пијем.
Само тебе моја душа знаде,
и ако те другом руком пишем,
по магли се бола чује,
име којим дишеш.
Оживи и ове лажи,
крај тела ми тело пружи,
љубав твоја натерана
под сандуком кружи.

Фото: Фб страница – The Garden of Eden