Сећам се тренутка када сам стао
У среди своје безсомучне зунзара трке
Да у миру сачекам сопствени живот
Који се снено клацкао корак по корак

Сећам се тренутка када сам снажно
Почео да крцам тврдокорну љуску ега
Потом тромост поспаност и теснодушје
Као хајдук Радич крупне орахе орњаше

Сећам се заравњене стене у планини
Када су ми зора и роса освануле на лицу
И када је пунина у срцу сменила неспокој
И још једном ме родила у овом животу

Сећам се хиљаде и хиљаде малих сећалица
Кроз које је провејавао дух-нит Вечности
Кога осећам као моћног и поузданог лоца
Који води брод мог живота кроз вртлоге и вирове

. . .

Сећам се учитеља који су умирању подучавали
Ја сам учио од Тишине Стене Птице и Песме
И научио да живим у телу – атману вечном
То су два гледишта раздвојена опном незнања

Фото: …на Каблару; ВП