Сву ноћ лију кише мојим годинама,
На сваком прозору нека друга муња
Обасја затамњен живот у ритама,
Бол што се кроз вене иза среће шуња.

Што су муње јаче, тама више пече.
Кишне капи даве голотињу душе,
А све беше јасно још у давно вече:
Јуности кад нож је гурнут испод гуше.

Узалуд је сунце грејало видике,
На путе љубави – страсти, прве језе,
Узалуд кад кише перу све паслике
И ум спусти душом подигнуте резе.

Што сећања више стихом заодевам,
Неодевенији ја стојим пред њима.
Будан их се бојим, будан их и сневам,
Јутрима умиван буре таласима

Фото: Киша; Википедија