Још сам у раној младости схватио, да је, напросто, немогуће живети са сврхом и смислом у овоме свету, ако нисмо повезани са оностраним, тајинственим и духовним световима.

Мени је бар све време бивало немогуће опстати у овоме свету, и живети са сврхом и смислом, без помоћи светлосних и духовних бића из Оностраног.

Моје духовно буђење и освешћивање почело је, како рекох, још у раној младости.

Све је то ишло преко поезије и кроз поезију.

Да нисам од Вишњих светова примио песнички стваралачки дар, ко зна како би мој живот текао у овоме свету!

Некад ми се чини, да би ми без песничког дара све било бесмислено.

Зато је поезија за мене више од поезије, више од уметности.

За мене је поезија религија, а, вероватно, и више од религије, више од сваког учења, више од сваког знања и сазнања у овоме свету.

Кад ја за себе кажем да сам вилењак у свету људи, онда тако и осећам и мислим а и знам.

Ево, већ имам шездесет и осам година, а још се нисам привикао на свет људи, још нисам пристао на њихова правила игре, на њихов задат живот.

Свет људи јесте свет кастрираних медиокритета.

Сва људска учења (поготову западна!) имају један једини задатак: да физички, умно и духовно кастрирају (ушкопе) човека.

Да од човека слободне душе, слободног ума и слободног духа направе харемског евнуха.

Да створе ушкопљеника који неће имати ни свој став, ни своју поетику, ни своје мисли, ни своје снове и визије.

Све философије, све религије, све идеологије, све психологије и психијатрије имају управо тај задатак: кастрирати слободног човека још у раној младости.

Направити евнуха, направити персону, направити корисног идиота, направити роба.

Вилењак заувек остаје туђинац и странац у овоме свету.

Он не припада овоме свету.

Он због неких својих кармичких послова и задата борави у свету, али никада ниједним делићем свог бића не припада овоме свету.

Он је степски вук, он је вук самотњак.

Без помоћи светлосних и духовних бића из Оностраног, он не би могао опстати ни један једини тренутак.

Ово су моји најдубљи увиди, моја најдубља познања.

(Душица Милосављевић: Дивотни плес светлости и сенки)

(Душици Душки)

Вити, нити, лити

сети, нети, лети

рс, рс, рс

дус, дус, дус…

Ову сам вилинску песму

чуо једне ноћи

док су језерске и изворске виле

плесале уз гајде и свирале

на пропланку ветрова

под пуним Месецом

у праскозорје.

Речи сам толико пута

покушавао да преведем

и разјасним,

али ми никада од тада

није полазило за руком.

Напросто,

неке су вилинске речи

буквално непроводиве,

и то се мора поштовати.

Јер то,

нити је обична песма,

нити су обичне речи,

будући да тајна,

чаролија и моћ

вилинског језика

и јесте у томе,

да нашем људском уму

заувек остају

непојмљиве

и неразашњиве.

Лепршаве власи ових Вила,

златобојним светлом,

красе Вилењаци

у Свице прерушени!

Плес је заједнички,

од Лепоте саткан,

у све Траве уткан,

од свих Латица опојан…

(Трима вилин-лепојкама:

Светлуши, Громуши и Облакуши.)

Бели и пурпурни облаци

над пољем од мака рујна,

и свирка ветрових свирала

у врховима борова витих.

На пропланку, у сутон зелен,

под пуним Месецом што изгрева,

три виле лепојке на ветру плешу

уз вилин-гајде и харфу звездану.

Свети рат који из дана у дан водимо јесте рат за Љубав, Живот и Светлост.

Ми смо од Светлости примили Вечан Живот, али Тама без престанка покушава да нам укине Вечан Живот.

То је Свети рат!

Свако друго тумачење Светог рата јесте опсена, лаж и магија демонских религија, религија без Бога Љубави, без Бога Светлости.

Много је лажних религија у свету људи, много је лажи и иначе.

Свет људи почива на магији, опсени и лажи.

Људи су у лажи.

Људи се рађају, живе и умиру у лажи.

Људи лажи стварају светове лажи.

Из дана у дан, из трена у трен, без престанка и предаха, ми водимо Свети рат за Живот, Светлост и Љубав.

Водећи Свети рат, ми истовремено стварамо и Мит о себи, Мит о свом Посланству, Мит о свом Животу.

Живети са Смислом, значи: стварати Мит о себи, стварати властити Мит.

Мит нас увек и вазда изнова подсећа на Вечан Живот, на наше Божанско Порекло, на нашу Вечност, на нашу Љубав.

Човек без Мита јесте мртав човек.

Ако ниси створио Мит о себи, онда ниси ни живео!

Кад сагледавам и сазерцавам свој Животни пут, и Животни пут Жене која је на том Путу са мном и уза ме путовала, онда видим једну вечну борбу без престанка, видим у визијама Свети рат који смо из дана у дан, из часа у час водили, Свети рат за Љубав, Живот и Светлост.

Свако од нас суштих бића, сваки Човек води Свети рат.

Нема Човека који на свом Животном путу не води Свети рат.

На нашем Животном путу има на тисуће препрека и замки које нам Тама свакодневно поставља.

Тама је Ништавило.

Тама је Црна Рупа.

Замке на нашем Животном путу јесу и лажна учења овога света.

Лажна материјалистичка и позитивистичка учења западног човека.

Свако учење које долази са Запада смера да поништи Љубав, Светлост и Вечан Живот у нама.

Смера да поништи Наш Мит, Србски Мит, Хиперборејски Мит.

Чувајте се лажи западног човека!

Песимизам и Нихилизам влада Западом.

За западног човека не постоји Љубав, Светлост и Вечан Живот.

Западњаци немају Мита о себи.

Они су рођени песимисти и нихилисти.

Зато су се и подали најнижим животињским страстима, зато су и огрезли у пороку и оргијању.

За њих је највиши домет љубави – животињско сексуално оргијање, вођење љубави на животињски начин.

Они се паре попут животиња.

У њих одвећ нема Мушкарца и Жене, већ мужјака и женке.

Мушјкарац је постао мужјак, а Жена је постала женка.

Песимизам, нихилизам и страх од смрти влада западним светом.

Зато вам и саветујем, да се на свом Животном путу клоните и чувате свих западних учења.

Вилењак у свету људи осећа се као албатрос, силна и величанствена небеска птица – у песми Шарла Бодлера – када се из азурних и светлосних висина спусти на земљу међу људе.

(Сваки би вилењак требало да прочита ову Бодлерову песму, под насловом Албатрос, како би у тој песми и самога себе препознао.)

Вилењаци су бића светлости која нису од овога света људи.

Они бораве у свету људи, међу људима, друже се и орођавају с људима, али, они нису од овога света!

Они се хране светлошћу и љубављу, а људи се, најчешће, хране тамом и мржњом.

Још у раном детињству сагледао сам и препознао себе у орлу.

Будући да сам детињство проживео у високим горама, брдима и стенама, где обитавају велики и моћни бели орлови, знао бих данима да их пратим, да посматрам њихов лет, те да откривам њихове особине.

Моћни орлови бораве у висинама, у високим стенама, у високим горама, а своје гнездо свијају на највишем сувом дрвету, или, пак, на највишој и неприступачној литици.

Зашто орлови бирају највише и најнеприступачије висине?

Да нико не би могао да их изненади, да нико не би могао да им се прикраде, да нико не би могао на превару да их улови.

Има још један разлог, такође, веома важан.

Орао је тешка и моћна птица; распон његових крила је велик и до три метра.

Тако моћна птица, попут моћне свемирске летелице, наравно да не може да узлети из долине, из низине, са земље; орловом узлету у висине претходи суноврат са висине.

Орао полеће тако што се суновраћа, што се обрушава са највише тачке, како би могао да размахне моћна и тешка крила, како би могао после залета да се узвине пут небеса.

Они који се у детињству нису дружили са орловима, и не могу ништа знати о орловима, или тек нешто, али само површно, знаду о њима, из уџбеника и приручника.

Гледајући орла, ја сам још дата схватио да сам њему сличан.

Ја тада још нисам знао да сам вилењак, али сам осећао и знао да сам сличан орлу, или албатросу.

Ко су вилењаци у свету људи?

То су бића, споља гледано, која се рађају међу људима, која се друже, жене и удају у свету међу људима; бића која имају свој род и своје племе међу људима, али, у самој бити, изнутра сазерцавано, они не припадају нити људској нити човечанској раси.

Они, напросто, нису од овога света, и они чудно делују за људе овога света.

Вилењаци се не хране земаљским енергијама (штавише, њих земаљске енергије убијају), већ се хране искључиво енергијом звезда, енергијом унутарње светлости, енергијом љубави.

Они не умеју да мрзе, они не умеју да се свете, они не умеју да чине никакво зло, нити, пак, умеју и могу да икоме и ичему наносе патњу и боли.

Посвећени су стваралаштву, посвећени су уметности, посвећени су поезији, посвећени су свакој лепоти, красоти и дивоти.

Њихов унутарњи пут јесте Пут стварања и љубави, Пут унутарње светлости, Пут унутарњег огња.

(Посвета: Светлани, Душици, Верици)

Имена трију знаменитих белих вила,

опеваних у песмама вилинских песника

(из древног племена Белих Ура,

на Белом Пупку Златне Ирије),

откривају нам тајинствене

вилинске дарове и моћи:

Светлица Светлуша;

Милодуша Громуша;

Веверуша Облакуша.

И данас,

после стотину векова,

у племену Белих Срба,

обитавају, гле!

ове три знамените виле,

што вилинским песницима –

шапатом тишим од звездане тишине –

дошаптавају многе

песничке

и љубавне

чаролије.

(Сва вилинска женска имена,

као што наслућујете,

завршавају се на: УША.)

Лирика вечног тренутка

01

Србска духовност, србска истина, србска мистика, србско песништво, србско начело, србска свест не може да се развија у оквирима европског материјалистичког и позитивистичког учења, у оквирима европског образовања, у оквирима европског погледа на свет, у оквирима европске (сужене!) свести.

Зато што је свеколико европско учење, у последњих двадесет столећа (од времена ватиканско-рептилског освајања и поробљавања Европе), противно самом ведском, ведсрбском и хиперборејском бићу и суштаству, противно ведсрбској и вилењачко-вилинској духовној и оностраној поетици живота и живљења.

Европа одавно није своја; Европа одавно није оригинална; Европа одавно није ведско, ведсрбско и хипеборејско остварење.

Европа је хазарска и рептилска, а то ће рећи:  лажна, хибридна творевина.

Мрачни, рептилски и демонски дух Свете Инквизиције, и дан-дањи влада над Европом!

02

Србско духовно биће, србско поетско начело, као и србску ведску самосвојност и самобитност, највише су поткопали, разорили и урнисали управо они србски школарци који су се у последњих двеста година васпитавали и образовали у ватиканско-рептилској Европи.

Сваки онај Србин који се школује и образује на Западу убрзо ће престати да буде ведски, хиперборејски и аријевски Србин.

Он више не мисли србски, не осећа србски, не говори и не пише србски; он се у дубинама свог бића и суштаства одрекао србске поетике, србског погледа на свет, србског начела, србске свести, србске самосвојности и самобитности.

03

Ведсрбски језик је тропросторан, тродимензионалан; то је језик који има дужину, ширину и висину.

За разлику од савременог србског језика – који је у последња два века, а под утицајем европског материјализма, позитивизма и нихилизма посве разорен  и уништен – ведсрбски језик следи божанску и космичку вертикалу, а преко вертикале, истовремено, осваја космичко и онострано пространство, како по дужини и ширини тако и по дубини-висини.

Ведсрбско-вилењачки језик, о којему говорим, јесте управо језик простора и пространства, језик божанске и васељенске вертикале, језик богова и богиња, језик светлосних и духовних бића.

Језик ВедСрба јесте звездани језик белих и плавих вилењака.

Тим језиком су некада говорили (и писали) Бели Срби.

То је језик који разумеју Бели Богови.

А бели и плави вилењаци нису оно што о њима говоре јудео-кршћански инквизитори, ватикански калуђери и квази-теолози (хазаро-рептили), већ су то високо духовна бића из Оностраног, то су невидљива (а некада и видљива!) бића Унутарње Светлости, то су светлосна и духовна бића, помагачи и савезници наши, на властитом Путу Самоостварења, на Путу Унутарње Светлости.

Бели ждралови лете

понад Вилинске горе;

у Зимској Ноћи Сварога,

кроз море звездане тишине

на белим ветрима Ирија

лете ждралови бели.

Пут ждралова белих и ја

поћи ћу у сутон, Мајко,

да нађем Земљу предака,

Златни Ириј да нађем.

У Земљи предака, Мајко,

где Сунце Поноћно сија,

чека ме љубав моја

из једног ранијег живота

у Белим горама Ирија,

на Светој земљи предака.