У праскозорје једног јутра,

које ће бити јутро свих јутара,

поћи ћу на далек пут,

не знам камо,

да тражим своје изгубљено племе,

да тражим своју првобитну домају,

поћи ћу, гле!

у праскозорје пурпурно и румено,

с ону страну ветрова и киша,

с ону страну горских венаца и сињих мора,

с ону страну свих привида,

илузија, варки и опсена,

с ону страну туге, сете, патње и боли.

Одувек сам сневао дивотне снове

о Лепоти и Савршенству,

иако сам све време и осећао и знао,

да су то снови за богове,

а не за људе.

И данас,

као негда давно,

сневам исте снове,

о Лепоти и Савршенству,

али не у овоме свету,

већ у неким далеким световима,

с ону страну свих омаја,

привида, варки и опсена.

Западна цивилизација,

сем варварства и дивљаштва,

нема више шта да понуди човечанству.

Цела западна цивилизација подсећа на стрвину

која се, на подневном летњем сунцу,

распада у трулежи и смраду.

Воњ и смрад шири се свуда уоколо.

Све што у свету дође у додир са овом гмазовском цивилизацијом,

то бива загађено, инфицирано и окужено.

Иза западне цивилизације,

која одвећ нестаје,

остаје само грозна и одвратна рептилска љуштура.

Никаквих узвишених мисли и идеја,

никаквих стваралчких визија и снова

одавно, гле! нема на Западу.

Човечанству и Гаји

требаће доста времена,

да се прочисти и излечи

од западне рептилске цивилизације.

На тренутке имам осећај,

да сва бића болују у овоме свету,

да смо сви ми болесни

од неких тешких,

дубоких и неизлечивих бољки,

да смо сви ми –

али, свако од нас на свој начин –

помало уврнути, ћакнути,

луцкасти, непредвидиви,

непостојани и вероломни,

да је нека праискона злоба и тама

подмукло притајена дубоко негде у нама,

у нашем бићу и суштаству,

и да само вреба прилику наше небудности,

па да нам се отме и отргне са ланца,

попут разјареног бика,

те да почне да руши и уништава

све око нас, па и у нама самима.

Колико је љубави у нама,

толико је љубави

и према нама.

Колико поклањамо,

толико и примамо.

Што више дајемо,

све више нам се даје.

Када све разделимо,

тада све имамо.

Сунце што сија из нас,

обасјаће све нас,

све знане и незнане светове.

Када бисмо знали

оно што не знамо,

тада бисмо се

свега одрекли,

јер свако имање

чини нас робом

самога имања.

Све што ће нам

игда и игде затребати,

то већ постоји свуда око нас.

Одувек и заувек!

Васељена је изобилна.

Творац нам нуди

и оно што не иштемо,

пошто што ми не умемо

ишта да иштемо.

Бивало је на мојему животном путу

тренутака тако ужасних и грозних искушења –

тренутака када сам бивао

на самој рубежи

између светлости и таме,

живота и смрти,

добра и зла –

да се и сада,

док се присећам свега тога,

напросто,

стресем и згрозим

од ужаса.

То,

што сам,

упркос свему,

срећно и, скоро, неокрњен прошао

кроза сва та искушења,

није ни до моје памети,

ни до мојега умећа,

ни до моје снаге,

већ само,

и једино,

до Милости Божје!

Да није Милости Божје,

уистини,

мене нигде не би било:

ни на овом

ни на оном свету!

Србин, ако је пробуђен и освешћен, не мора уопште да изучава санскр(и)т.

Потребно је само да дубоко, срцем и душом, зарони у ведсрбски језик, језик матрицу, језик мајку.

Зато што је санскр(и)т произишао из ведсрбског.

То је језик наших Звезданих Предака, а, истовремено, и језик наших Белих Богова.

Колико познајемо ведсрбски језик, толико смо и мудри.

Нема божанске мудрости изван ведсрбског језика.

Надаље, пробуђен и освешћен Србин не мора уопште да чита обимне, дебеле и тешке књиге, поготову ако су те књиге писане на језику који није ведсрбски, јер од тих силних књига неће бити ни мало мудрији, па ни паметнији.

Довољно је само да темељно, студиозно и посвећенички изучава и проучава ведсрбски језик, да трага и размишља о коренским речима, да ослушкује и осећа сваку реч, сваки слог, сваки глас, да сазерцава свет у себи и свет око себе.

Претпостављам, осећам и знам, да нико од вас није тако страсно, тако посвећенички читао књиге као ја у младости, али и у зрелом добу.

Читао сам, у неко доба, по три обимне књиге за ноћ!

Рано сам још савладао неке тајне и вештине брзог читања, читања по дијагонали, а потом и по вертикали.

Проучавао сам и истраживао многе области човековог стваралачког духа: теологија, философија, антропологија, етнолигија, белетристика, историја уметности, историја књижевности, древне језике, митологије, светке историје, психологије и, надасве, поезију.

И, шта је, на концу, од свих тих силних књига остало у мом бићу што ме чини овим што јесам?!

Остали су само снови, визије, машта, стваралачка имагинација, лирика, поезија срца и душе.

Све друго је ишчилело, испарило некамо.

Не – немојте погрешно да схватите – нисам ја заборавио те силне прочитане књиге, већ, напросто, ништа мени као песнику и ствараоцу није остало од тих књига, ничему ми одавно не користе, ништа ја данас нисам ни мудрији ни паметнији од тих књишких знања, јер је све то лажно, измишљено, надувано, умишљено, уображено, ташто и гордо.

Остало је само моје биће, срце и суштаство, моје биће и суштаство повезано са пра-језиком, са језиком мајком, са врдсрбским језиком, са Творцем и Васељеном.

Пре више од двадесет година, у тренутку изненадног просветљења, престао сам да читам књиге.

Сем поезије и лирике, ништа више не читам.

Само су поезија и лирика једина истина у свим тим силним књигама света.

Све остало су лажи и измишљотине.

Све књиге, ако нису поезија и лирика, писане су у таштини и городости, писане су под утицајем лажних учења и лажних знања.

Овај свет, овакав какакв тренутно јесте, и почива на лажним учењима и лажним знањима.

Свет је и болестан од свих тих лажних учења и лажних знања.

Само поезија и лирика могу да нас врате нама самима, нашем бићу и суштаству, нашем Творцу и Извору Живота.

Све остало је омаја и опсена.

Све остало је дим и магла.

Али, поезија и лирика нису само у поезији и лирици, већ у Свему што је у нама, и у Свему што је изван нас, свуда око нас: међу планетама, сунцима и звездама, међу сазвежђима и звезданим јатима, међу овостраним и оностраним световима.

Препорађа се наш Звездани Род.

Препорађати, то значи: васкрсавати и, изнова (снова), из пепела рађати.

Ово је поновно рођење Звезданог Рода који је дуго боравио у некој врсти космичког сна.

Еонима је боравио у међузвезданој, космичкој коми.

Нема потребе више да казујем: поновно рађање Белих Срба или Белих Руса – што је једно те исто – већ: поновно рођење Звезданог Рода.

Бели Срби и Бели Руси јесу један Звездани Род.

Препорађа се наш Звездани Род у Великом Духу Стварања, у Језгру Звезданог Јата, у Језгру Галаксије.

Тамни и мрачни, у паници и расулу, уз заглушујућу буку и халабуку, беже нетрагом са Плаве Гаје, са Мидгард-Земље.

Тамни су заувек изгубили све ратове на Мидгарду.

Ово што тренутно видимо и чујемо, то је јека, одјек, ехо, одраз, слика онога што се већ догодило у вишњим световима Стварања.

На Плаву Гају, неприметно и тихо, у међузвезданим летелицама, већ пристижу Бели Ури.

Ускоро ће, за Белим Урима, у вајмарима и вајтманима, пристићи и Бели Богови, да обнове и препороде енергетске и духовне потке Мидгарда, те да преусмере и убрзају духовни развој пробуђених и освешћених потомака Звездане Расе који су, упркос свим притисцима тамних и мрачних, успели некако, за све ове минуле векове, не само да преживе, већ и да, духовно неокрњени, опстану и сачувају Мидгард-Земљу.

(Напомена: Док вам ово пишем, осећам у ваздуху дејствене вихоре, јаке струјне ударе и енергетске вртлоге, осећам сметње на космонету, осећам таласање приземних и тамних ентитета и духова, осећам разне врсте ометања. Све сам то још одраније приметио. Чим почнем о овоме да пишем, одмах се све унаоколо ускомеша и узталаса. С тога вас молим, кад год сте у прилици, кад год се сетите мене, да ми пошаљете – као и ја вама што чиним – неку охрабрујућу мисао, неко исцељујуће и дејствујуће осећање, јер сви ми, у овоме часу вечности, спасавамо једни друге: мислима, осећањима и делима божанске љубави.)

Препорађа се наш Звездани Род!

И, то је, за све нас, нас који смо од Звезданог Рода, велико охрабрење и, још већи подстицај за сваковрсно духовно стваралаштво на Плавој Гаји, на Мидгард-Земљи, која ће, ускоро, узрасти у Плаву Звезду.

Живот у страху је страшнији

од смрти за слободу.

Више смисла има умрети за слободу,

него ли живети у непрестаном страху

за живот без смисла.

Уистини,

ми и немамо већега непријатеља од страха.

Страх је наш једини заклети непријатељ.

Сви други непријатељи, гле,

нису ни до колена овоме непријатељу!

Боље један дан бити орао,

каже Пробуђени Песник са Истока,

него стотину година кокош!

Живот у вечитом страху

поништава и сам живот.

У страху су велике очи, а мали разум.

Штавише,

у страху и нема разума,

нема свести!

У страху постоји само страх,

и ништа више.

Докле ћемо да страхујемо

од самога страха?!

Сврха и смисао

нашег доласка на Мидгард-Земљу

јесте стицање видовитог (просветљеног) знања,

кроз дванаест кругова,

дванаест циклуса,

дванаест разреда

духовног васпитања и образовања.

Када окончамо школовање на Мидгарду,

и ако још успешно пређемо

дванаест кругова духовног васпитања и образовања,

тада се –

стекавши знања и мудрости белих богова –

узносимо у вишње светове

и приступамо, гле!

Трећем Дејственом Прстену Творца,

постајући Творчевим суствараоцима

у Великом и Вечном Стварању.