Кад сам имао шеснаест година, кренуо сам да учим карате код једног тренера у Панчеву чији учитељ бејаше  легенда србског и југословенског каратеа – Владимир Јорга.

Први час, који сам запамтио за сва времена, био је увод у тајне и суштину каратеа.

Ратника не чини ратником ни снага ни умеће ни вештина ни било каква борилачка техника, већ смирен и сабран дух.

Само онај ко у сваком трену влада собом, моћи ће увек и да се одбрани од сваког противника.

Суштина, тајна, сврха и циљ каратеа јесте да победимо свог највећег непријатеља, а тај наш највећи непријатељ почива дубоко у нама.

Карате није туча, није борба, није спорт – не, карате је много више од тога!

Карате је поглед на свет, животна филосоија и поетика живљења.

Карате је унутарњи пут самоостварења личности.

Ко не победи своје страхове, немире, љутњу, мржњу, лоше мисли и бес никада и неће постати каратиста.

Да бисмо дошли до тога, морамо да се посветимо раду на себи, на својему духу.

Али, то не може да се постигне за месец, за годину, за три године или за десет година.

Не, то је рад за цео наш овоземаљски живот!

Почињемо овог часа са радом, и радићемо до краја живота.

Ко не разуме, не схвата и не прихвата ово, томе је најпемтније да више и не долази у овај клуб да тренира карате.

Јер, ми овде не учимо да се бијемо, не учимо да пребијамо и убијамо друге; ми овде учимо да постанемо бољи него што јесмо, да постанемо, ако је могуће, најбољи људи у сваком погледу.

Да будемо племенити, отмени, узвишени, а храбри и неустрашиви, изнад свега!

Упијао сам сваку изговорену реч, претворивши се посве у унутарње чуло.

Те јесењи вечери, 1965. године, док сам се, после предавања, враћао дома, пролазећи кроз Народну башту, ја нисам више био онај смушени дечак од пре само два часа!

Не, био сам пробуђено биће.

Био сам онај што је доживео просветљење.

Сујетни смо, ташти и горди, тражимо и измишљамо разлоге за љутњу на брата својега или сестру своју, док за то време наши душмани стежу девет челичних обруча око нас, сјављујући нас у торове из којих ће ускоро, попут стада оваца, на кланице да нас одводе.

Не праштамо ни најмање увреде браћи и сестрама, а душманима опростисмо најгрозније злочине и погроме.

Ругамо се и подсмехујемо браћи и сестрама, а бивамо снисходљиви, понизни и послушни вековним душманима својим што нас до скота презиру.

Браћа се са браћом закрвила, сестре се са сестрама завадиле; нико ни са ким нит збори нит ромори; свако је са неког измишљеног и умишљеног разлога љут на некога из племена и рода својега.

Тако ми бивамо све слабији и јаднији, а наши душмани све јачи, силнији и моћнији.

Сами смо себи постали најљући непријатељи и душмани, сами себе убацујемо у јаме наших непријатеља и душмана.

Поред нас оваквих какви смо, нама, уистини, никакви други душмани и не требају!

Док ледени ветри дувају низ поље,

и студен прожима кости и крвоток,

нада мном жуборе, гле! звездана јата,

жубором сетним у бескрајном кругу.

Мало-мало, па нам се пожали неко од Срба, да му Фејсбук угаси сајт, блог, портал, страницу или налог, ако објављује текстове, слике, фотографије и видео записе чија је сврха буђење и освешћивање Србства.

За оне неупућуне, рећи ћемо и ово: на Западу је строга цензура као у време ватиканске Инквизиције.

Цензура је, наравно, још строжа ако је текстуални, ликовни, уметнички и визуални садржај у вези са ведсрбском, аријевском историјом, културом, уметношћу, традицијом и духовношћу.

Питање је: како се заштитити од бриселске и ватиканске цензуре?

Одговор је прост: откачите заувек атлантистички и рептилски Фејсбук и, пређите на руски ВКонтакте!

Ова руска друштвена мрежа се убрзано шири Планетом и, по свему, много је боља и напреднија од свих атлантистичких и рептилских мрежа које имају строгу цензуру према свему србском, руском и словенском.

Неки су у Србији још увек оптерећени предрасудама које су им последњих година усадили атлантисти и евроунијати, у смислу, да Русија технолошки заостаје за Америком.

Не само што Русија не заостаје научно и технолошки за Западом, већ – напротив – у свему предањачи!

ВКонтакте или у преводу: У Контакту, У Мрежи, има више од сто четрдесет милиона корисника, а из дана у дан, гле, број придолазећих се убрзано повећава.

Уосталом, дошао је тренутак, да се Србство и Словенство пробуди, и да схвати, да смо у свему и на свим пољима испред надобудних и гордљивих Западњака!

Милунка Савић, Србска Ратница Светлости, одавно обитава у Небесној Србији, тамо где обитавају сви Посвећени Срби, сви Свети Ратници, од Искони све до Праискони.

Њу су Французи, они Французи којих више нема, звали Србском Јованком Орлеанком.
Француска јој је Нација уручила највећа и највиша одликовања, која се могу доделити једном Ратнику Светлости!
Њој су се, на Јелисејским пољима, поклонили сви савезнички генерали, сви савезнички официри, сви савезнички војници, сви савезнички ратници.
Њој је одата највиша почаст, која се једном Светом Ратнику одати може, по завршетку Првог светског рата, тог дана, тог светог дана, на свечаној смотри свеколиких савезничких војски, а на Јелисејским пољима, у Паризу.
Милунка Савић је тог дана ушла у легенду, а из легенде се полако узнела у мит, да би се из мита потом вазнела у Светлост!
Највећа Србска Ратница Светлости, Србска Јованка Орлеанка, Индоевропљанка и Аријевка, недуго после рата, у Србији земљи тајновитој, пала је у заборав!
Милунка Савић је заборављена од својега племена заборавног, од својега рода разрођеног, од својега народа среброљубивог, због којега је, песнички речено, девет пута умирала и девет пута снова васкрсавала.
Милунка Савић, Србска Јованка Орлеанка, Србска Посвећена Ратница, а самохрана мајка троје деце (муж јој је рано напустио овај свет!), на Родној Груди, на Родини, у земљи Србији, у Престоном граду свих Срба, за хлеб је насушни зарађивала радећи као чистачица у јавноме тоалету!
Кад сам то сазнао, мени је дошло да пресвиснем, само не знам да ли од стида или од туге!
Али је одмах после тога уследио и освешћене.
Схватио сам, у трену, зашто се све ово нама данас дешава!
Кад су Французи сазнали, како у земљи Србији живи Милунка Савић, како се мучи и бори да прехрани своју децу, позвали су је одмах да са децом дође у Француску.

Обећали су јој и кућу и пензију и бесплатно школовање деце.
Милунка се Савић од срца захвалила Француској, али је рекла, да се она, ето, за Србију борила, и да она не може и не сме, а не би било ни лепо ни поштено, да од Француске добије оно што би Србија требало да јој додели.
Наравно, ни после тога, Милунка Савић ништа није од земље Србије добила!
Немојте ми замерити, што ја с разлогом, са сврхом, казујем Србија, а не Југославија!
Зато што сам дошао до познања, да ми више не смемо да се скривамо иза Југославије, да се правдамо Југославијом, будући да смо је управо ми призвали и градили на костима највећих србских ратника!
Зашто смо је онда призивали и стварали у заједници са својим вековним заклетим крвницима?!
Зашто смо самима себи градили највећу тамничину и највећу јаму?!
Ко нас је учио, и кога смо то послушали, да против себе вазда и чинимо и радимо?!
Милунка Савић, Србска Ратница Светлости, Србска Јованка Орлеанка, заиста, живи и данас!
Живи у Небесној Србији, живи у Светлости, живи у Вечности.
Живи у срцима свих србских родољуба, свих Србских Синова Светлости.
Милунка Савић, живља него икад, и данас бдије над Мајком Србијом!
А где су они кукавни, јадни, заборавни, среброљубиви и вас никакви Срби?
Нигде их нема, јер их је ветар времена распршио у Нигдину.
Они, уистини, никада ни живели нису!
Они су били живи мртваци!
Они су били, и остали, сенке и утваре!

Милунки Савић,

Србској Ратници Светлости,

Србској Јованки Орлеанки,

благослов од Бога Живога

и од свих освешћених

и посвећених Срба!

(7520.)

Овај тренутак

садржи све тренутке –

каква милина!

ХАИКУ И КОМЕНТАР

Овај се хаику, без икакве моје намере, догоди сам од себе.

Тек пошто записах стихове, схватих да је ово прави класични хаику, по свим нормама и правилима ове најстроже песничке форме.

Има свеукупно седамнаест слогова: пет слогова у првом стиху; седам слогова у другом стиху, и, поново, пет слогова у трећем стиху!

Мировање без мисли јесте највиши ступањ делања.

Неделање јесте најсавршенији вид делања у Васељени.

Највише чинимо онда када ништа не чинимо.

Дође време, кад је најмудрије ништа не чинити, ништа не предузимати, и ни о чему не размишљати.

Дође време, кад се свако наше и најузвишеније делање окрене против нас, кад свако наше делање прелази у своју супротност и опречност.

Највише сам грешио онда када сам са љубави и из најлепших намера нешто предузимао и чинио за ближње своје.

Људи су ме најчешће прогонили управо због оних дела која сам из најлепших намера и са најузвишеније љубави чинио за њих.

Схватио сам: свако наше чињење јесте привид, варка, омаја и опсена.

Шта ми чинимо?

У бити, ми ништа не чинимо!

Зато и кажем: највиши вид делања и стварања јесте потпуно мировање без икаквих мисли, без икаквих намера, без икаквих хтења, без икаквих жеља

Најмање грешимо онда када тихујемо и када бивамо равнодушни према самима себи, према свим бићима, према свим световима.

Благодаран сам свим оним пријатељима који су ме шибали и шамарали онда када сам пожелео да нешто племенито и  узвишено учиним за њих.

Управо су ми они, својим шибама и шамарима, показали и отворили пут унутарњег мировања и тиховања.

Све што се налази у Васељени,

то се у Љубави садржи.

У Љубави је Створитељев тајни запис

свих прошлих и будућих Стварања.

И да све нестане у свим световима,

а Љубав остане,

тада је све сачувано,

тада ништа нестало није.