Немогуће је било шта лепо,

племенито, узвишено и дивотно створити и учинити

без помоћи духовних бића из Вишњих светова.

Кад кажем: духовна бића из Вишњих светова,

тада мислим на најближе Творчеве изабранике и сараднике.

Творац нам ретко кад изравно помаже,

већ то посредно чини преко својих најоданијих сарадника

из првога круга око Престола и Извора Живота.

Сву лепоту, красоту и дивоту што видимо у свету и световима –

све је то, на овај или онај начин, Творчево дело.

Можда Творац није све то изравно створио,

али је стварао кроз своје сараднике,

песнике и уметнике,

како из Вишњих светова,

тако и из свих иних,

видљивих и невидљивих

светова.

Песмама од лека, за бол сваке врсте

Певале су траве, мирисима својим.

У заносу биле камилица, нана,

Невен драги, мила ива, маточина

Трава Ртња, сићевачка жалфијица,

Анђелика лепа, боровница, бршљан,

Копривица љута, кантарион, клека,

линцура,  лишајевица, слеза два,

Босиље и смиље, троскот и милодух,

Пелин и јаглика, лаванда и ува.

У том хору певало је још стотине

лековитих трава уз свирку дрвећа

што исто својим леком зна да лечи.

Било је ту коре брезе, жира храста,

Свих борова шишарки и игличица,

Дуда црног белог, руже дивље, липе !

Беше време Ладе  кад се биље скупља

Радосна планина  Радо госте  звала

Живом водом све стазе  обележила.

Грејало је сунце тога дана жарко

Љубило лепоту што се доле збива

Сиђе сунце степенастом дугом лако

До ливаде где је вила мала била!

Златну главу спусти земљици у крила!

Диван санак  о земљици  усни кад је

она још била само вила!

Ми смо певали кад нам је било најтеже.
Запевали смо када су нас француске лађе пребацивале из Албаније на Крф, а били смо живи лешеви.

Француски морнари и официри плакали су слушајући нас, и говорили су: „Какав диван народ!“.

 

 

Певали смо када смо умирали на острву Крфу и Виду, певали смо када смо гинули на Солунском фронту.

Када бисмо у рововима запевали, Бугари би престали да пуцају. Зато смо ми народ који никада неће да пропадне.
Волели су ме српски војници, поштовали, а и бојали су ме се. Можда ме због тога нико од мојих ратних другова није запросио.

Вероватно су мислили да би Милунка, онако опасна у борби, била бомбаш и у браку.

Лако је рећи: упознај и победи самога себе! али, учинити то у стварности – јесте највећи подвиг, не само у овоме свету, већ и у свим иним световима.

Никада не можемо до краја ни упознати ни победити самога себе!

Но, то, наравно, и јесте, за сва времена, за све еоне, наш најдивотнији идеал, наш вечити сан о савршенству нас самих.

Упознати и победити самога себе, гле! подразумева наш даноноћни рад на себи, наш непрестани рад на превазилажењу и надрастању свих наших нужности, свих наших условљености, свих наших мана, свих наших слабости и немоћи.

Једна од великих опсена материјалистичких и позитивистичких философа, психолога, антрополога, социолога и иних стручњака и научника јесте, да сви ми, на овај свет, долазимо са подједнаким могућностима, приликама и шансама.

Колико заблуде, колико илузије, колико омаје у овој констатацији!

Наше заслуге и наша дела из свих минулих животних токова, из свих прошлих инкарнација, као и заслуге и дела наших родитеља, наших васколиких предака кроз свеколике животне токове, кроз свеколика утеловљења, одређују нашу карму, нашу судбину, наше могућности, прилике и шансе.

Онај ко је, саобразно властитим лошим делима, једнако као и лошим кармичким чињењима својих предака, наследио болешљиво, слабашно и немоћно физичко тело, ма колико се трудио, ма колико се упињао, у овоме свету и у овоме тренутку вечности, да савлада и превазиђе своје болести, слабости, немоћи и мане, никада неће моћи да иде укорак са оним ко је наследио посве здраво, једро и крепко физичко тело.

Многе духовне науке, како Истока тако и Запада, као и већина религија овога света, превиђају ову сушту истину: сви ми, на овај свет, долазимо са посве различитим могућностима, приликама и шансама, тако да највећу грешку чинимо управо онда: кад поредимо човека са човеком, кад било кога од нас поредимо са било ким од нас!

Напросто, нико се ни сам ким нити сме нити може поредити, јер постоји нешто с ону страну свих илузија, омаја и опсена, с ону страну свега видиљивог, појавног, опипљивог и спознатљивог.

Свако је од нас тајна над тајнама, тајна над тајнама и себи и ближњима и свима инима.

Ближимо се дану
Сенка расте над нама
Као у кошмару
Све прекрива тама.

Песме што су испеване давно
О великом боjу и Богова гневу
О напору човека пролазног и смртног
Чиjа нада беше у мачева севу.

 

 

Сада служе нама
Што смо сенка само прошлих времена :
У данима мрачним да се понадамо
Некад Раса беше jака као стена.

 

Нек’ победу донесе опет братска слога
Или смрт и пропаст
Jош jедном у боj, о синови Расе
Боримо се за част.

А кад сване ново jутро
Има ли кога ту да поздрави
Сунце из дубоке таме
Када се поjави.

 

 

Смотра jе почела, челична су лица
Док Сунце се западу клони
Стоjимо нас неколико стотина
Отуда иду милиони.

 

Идемо у сусрет смрти
Нема победе за нас у овоj битци
Све што нас чека jе jуриш у таму
Звекет мачева и крици.

 

Битка се распламсала, потекла jе крв
Облаци тмурни, громови цепаjу небеса
Ово jе jунаштво без славе
О нама нема ко песме певати.

Пео сам се на много предивних планина

Најпре на Орлову родну и Јелицу дугу

И Лис Овчар Каблар Рудник Ртањ Радан

Стару и Суву планину Авалу Копао – Ник

Озрен Миџор Мироч Троглав Чемерно

Златибор Златар Јавор Дурмитор Острог

Алпе Карпате Перунове густе планине….

 

 

Све планине видим као једну – огромну!

Расте из језгра Тере пуни је дух стварања

Пробада небо високо у Срце Сунца упире

Пуна је цитрина рубина смарагда лаписа….

Јабланова јела борова оморика храстова….

Кртица слонова делфина вукова орлова….

Царства духова вила анђела људи богова….

 

 

Из става лотоса расцветалог –  шаљем суштину

Од језгра ка језгру одлучно и са пуно љубави

Радости нежности храбрости срцем љубећи

Прелазим црвену жуту оранж и зелену црту

И љубичасту и плаву уз песму о Све Љубави

Корацима боговођеним прелазим индиго црту

Поље белих ружа и руднике сребра и злата

 

 

Сушт са рубином храстом вуком и Перуном

Улазим божанствен у Дајбожје – Свебожје

 

 

И ово видех у Акаши.

Сваки човек, свако племе, сваки род и свака раса има своје водиче из Оностраног.

Неки имају водиче из Вишњих, а неки, пак, из Нижњих оностраних светова.

Од водича зависи и свеколико поношање човека, племена, рода и расе.

Спрам наших водича обликује се и наш свеколики лик, облик, нарав, судбина, душа и дух.

Водичи делују на нас како кроз претке тако и кроз нас саме, изравно, из унутарњег суштаства.

Што значи, да наша судбина умногоме зависи и од наших предака, односно, зависи од тога с каквим су бићима из Оностраног бивали повезани сви наши преци – било мушки, било женски.

Сваки наш предак, кроз столећа и тисућлећа, остварио је свој светлосни запис у нашој души и нашем суштаству, и ми смо свеукупност, космичика и божанска синтеза свих наших предака.

Међу нашим свеколиким прецима бивало је и светлих и тамних; бивало је оних који су чинили племенита и дивотна дела, као и оних који су чинили страшна и грозна дела.

Ако је бивало више светлих предака, онда ће светлост и преовладавати у нама, а, уколико је, пак, бивало више тамних, тада ће тама преовладавати у нама.

Подразумева се, наравно, да ми, у овоме тренутку вечности, можемо да преокренемо како своју властиту судбину тако и судбину својих предака уколико смо повезани с Вишњим световима, са Створитељем, Васељеном и Духом Стварања.

Можемо да преокренемо, да преусмеримо своју судбину: било навише или наниже, било ка светлости или ка тами.

И ово сам разјаснио у Акаши.

Наши водичи из Вишњих светова јесу наши богови.

Отуда сваки човек, као и сваки народ, има своје богове – само своје богове! – које не би смео да меша с боговима других народа и раса.

Наши преци – преци свих Белих Срба – изабрали су Богове Светлости, које и ми морамо да поштивамо и следимо, јер су они наши водичи кроз све овостране и оностране светове.

Ако ми, пак, одбацимо своје Богове Светлости, и почнемо да поштивамо и следимо богове неких других народа и раса кроз њихове религије, онда ми више немамо ону праискону и првобитну заштиту из Вишњих светова Белих Богова.

Зато и кажем, да за нас, Беле Србе, постоји само једна Вера кроз коју истински прослављамо, уздижемо, узносимо, поштивамо и следимо своје Богове Светлости, а то је Ведско Православље, које неки од нас зову Род(н)оВерјем.

„За разлику од католичке цркве, која је свуда где

је могла затирала паганске традиције Европе –

Православље је умело да их усваја,

чак и гаји, као гране истог стабла живота,

што расте од искони.

 

 

Пред појавом паганина, католик диже општу узбуну,

обузет страхом и паником, што осведочава

недостатак самопоуздања, услед пуке,

интелектуалне природе основе његове вере.

Истински српски или руски православац,

кад сретне неког ко је остао веран

старој вери – препознаје у њему ближњег или

бар духовног рођака, упућеног к истом циљу,

управо ка натчовеку.“

Снег покрио је невене успаване

И плаветна поља мирна су, лаванде!

 

О, пахуље светле, откријте те цветове,

Да понеки уберем, венчић направим

Јер сунцу моме спремам поклоне!

 

Брезе лагане, листове златне спремите,

Концем облака руменог  их уплетите;

Храсту стари, молим, за жиреве бисерне,

Дугиним бојама свим преливене – венчић да украсим,

Сунцу драгом да поклоним – опрост измолим!

 

Сунашце мило, ти, што шеташ сводом небесним,

Пре но данас зраци ти утихну, иза задње планине,

Узми поклоне, нежношћу срца мога сачињене!

Наше мисли

које нису наше мисли

бивају наш најподмуклији,

најлукавији,

најгрознији

и најсмртоноснији паразит.

Ништа нас тако не изједа изнутра,

ништа нас тако не чини слабим,

немоћним,

трошним,

болесним,

трулежним и смртним

као наше мисли

које нису наше мисли.