Расплетене косе лети Романијом.
Ако пљесне дланове, зачује се гром.
Кад рану додирне, сама се исцели,
Ако ли шенлучи, цела гора јечи.
Киша би падала кад би тужна била,
И зима би дошла када би уснила.
Са њених усана и пчела би пила-
Она је цвет горе-Равијојла Вила.
Кожа јој је нежна као морска пена,
Њена дуга коса пала на колена.
Вито јој је тело окупала Дрина,
Па је краси бела, дугачка хаљина.
Колико је нежна, толико је груба:
Кад замахне руком, пресече три дуба!
Зачас камени мост почне да се гиба,
А очима коње као бичем шиба.
Дала је заклетву да главу одсече
Оном ко је види да купа се увече.
А сваком живом створу срце залупа
На мисао да се бела вила купа.
Но, ипак нико није довољно кадар,
Нико толико није безумно храбар,
Нико није луд да судбу своју чарка,
Нико сем јунака Краљевића Марка!
Спремила се Вила да пође на реку,
Спремио се Марко да посматра реку.
Вила паше сабљу као опомену,
Марко своју баца у истоме трену.
Што се више Вила у воду одмиче,
Краљевић се Марко све ближе примиче.
Јер Марко то зна, као и бела зора,
Да њему та Вила жена бити мора.
Приметила Вила да се крије неко,
Осетила мирис да није далеко;
Љуто цикну, скочи, на земљицу крочи,
Рече: „Ако смеш, изађи ми пред очи!“
Делија Марко што посеко је многе,
Пред њеном лепотом изгубио ноге.
Но, брзо се прибра, па је стао смело,
Прислонила му је мач под грло бело.
„Бела Вило, моје намере су часне,
А твоје су, видим, по мене опасне!
Почуј моје речи и не буди груба-
Хоћеш ли ти бити моја верна љуба?“
Размослила Вила, па му онда рече:
„Љубав или живот… Шта је теби прече?“
Чудно се осмехну, погледа у страну:
„Твоја сам, ако ме раниш на мегдану!“
Како мегдан деле Вила и делија?
Где би ногом стали, ни Сунце не сија!
Јер сваки се знак преломи ко копље,
Пребијене сабље падају к`о снопље!
Но, ипак Марко искусни мегданџија,
Који се ником не либи, не савија,
Избеже чаролију вилинског соја,
Стеже је, упита: „Јеси ли сад моја?“
„Ишчупај ми крила“, рече Бела Вила,
„Јер никад к`о Вила твоја не бих била!
Знаш шта су увек причале српске баке-
Причале да виле не љубе јунаке!“
Пошао је Марко руком за крилима,
Задрхтао као да га сече зима.
Он је пусти, рече: „Мораш то да схватиш,
Када неког волиш, не желиш да га патиш!“
Марко је јунак добијао мегдане,
Због слободе није марио за ране.
На свом коњу Шарцу, са очевом сабљом,
Од њега није био јачи ни сам гром.
А Равијојла, његова добра вила,
И она се тад у њега заљубила.
Кад се сме и не сме уз њега је била,
Ширила је над њим заштитнички крила.
Вила лети гором, Марко коња јаше,
Вила сабљу паше, Марко сабљу паше.
Да поделе љубав никад нису смели,
Али су се верно и много волели!
(Песма узлетица Мансанмана Оствареног -2012)
Данас наш Род виси разапет наглавачке
Свети Род Прасрбаља Звезданих Аријеваца
Хиперборејаца и Сваргиних Даријеваца
Лепенаца Винчанаца Динараца и иних
Проширених кроз васцелу земљину куглу
Ја – некад обешењак добровољно заробљен
Од сила Мрака и ратника не-свести
И Специјалац од кога Светлост победу иште
Висим први у реду окачен за једну ногу
И док моја храбра браћа и сестре стењу и вриште
Од протеривања уцена мучења убијања
У мени – затворенику изворни коод ради и бљешти
Излаз за Род морам пронаћи – то хоћу и могу!
Повезујем се са Кристалима у Геји и Сунцу
У снази онострањења због којег сам изабран
За задатак свих задатака нашег Светог Рода
И покрећем свих дванаест дванаестица
Осећам и знам – отварају се велика врата
Окренута централном унутарњем небу
Свих седам мојих тела затитраше силовито
Данас проричем победу РодаСветла над Тамом
Проглашавам славље и нек вечно траје!
Дође време кад музе ушуте, кад виле престану да певају и поју кроз песника.
Дође време кад завлада мук на Земљи.
Дође време кад је бука толико бучна у свету, да се, осим буке, ништа више не чује.
Дође време и кад песник замукне.
Дође време кад људи постану звери, а звери – људи!
Дође време кад се Бог Створитељ толико удаљи од нас, да га више не можемо нити видети нити чути нити осетити.
Дође време кад се тама спусти на Земљу, и кад у свету завлада ноћ дужа од века.
Дође време безнађа и бесмисла, време кад живи не знају више да ли су, уистини, живи.
Дође време… ох, какво време!
Лирски записи – 2014.година
Пре неки дан, рече ми један пријатељ, да је моје писаније на овом порталу залудан посао.
Не знам да ли и један посто савремених Срба разуме ово о чему говориш, додаде пријатељ, па настави: ти пишеш о Ведским Србима, о Србима Хиперборејцима, о Србима Аријевцима, о Србима као потомцима звездане расе, о буђењу и освешћивању Србства, а то је за огромну већину савремених Срба велика непознаница.
То њима звучи као да им причаш о неким далеким галаксијама и световима.
Србима је поробљен и ум и дух; Србе су давно убедили да су нижа раса, да су потомци варвара и дивљака који су се на ове балканске просторе досели у седмом или осмом веку, те сада ову твоју причу о Аријевцима и Хиперборејцима доживљавају као твоју песничку уобразиљу и фантазију.
На крају ће те још и лудим прогласити!
Уз то, видео сам како неки злобници преузимају твоје чланке са овога портала, да би објавили на својим блоговима и сајтовима, нападајући те, ниско и жестоко, грдећи те и ружећи на пасја уста, проглашавајући те за националисту, ултра-националисту, расисту и лудака.
Мани се тог писања за сајтове и портале!
Посвети се својој поезији и раду на себи и, живи онако како си раније, а пре овога, живео.
Видиш да никога више не занима ни Србство ни Србија!
По одласку пријатеља, дуго сам остао, посве сам, на својој тераси, седећи и зурећи у јата галебова што прелећу понад Дунава, зурећи у беле и румене вечерње облаке, зурећи, без икаквих мисли, у далеку празнину, зурећи у вечност и бескрај.
Био сам посве смирен, посве равнодушан према свему, само што бих, на тренутак, а негде у дубини својега бића, осетио праискону тугу и сету, не знам што!
Тајинствену тугу и сету, гле! и сада осећам у дубинама својега бића.
И поред све своје добронамерности и племенитости, мој врли пријатељ не може да схвати једно: да ја, напросто, морам да пишем о овоме о чему пишем, чак и кад бих знао да ћу од свих савремених Срба бити изложен подсмеху и порузи.
Ако ме не разумеју ови данашњи Срби, кажем својој души, разумеће ме неки далеки, будући или прошли Срби, разумеће ме, и благословиће, моја песничка дела.
Јер, песник не може против своје душе!
Михаил Јурјевич Љермонтов
(1814 – 1841)
У час живота тешки,
Кад туга душу мори,
Молитву једну чудну
Напамет срце збори.
Благодетна је сила
У живе речи звуку,
У тој лепоти светој
Заборављам сву муку.
Са душе бреме пада,
Далеко ј’ сумња јако –
И верујем и плачем,
И лако ми је, лако…
(Посвета: свим Белим Србкињама и Белим Србима, свим витезима и вилама, свим песницима и вилењацима, свим божанским бићима у свим световима, свим љубавницима и заљубљенима, и, надасве, свима инима на Путу Вечне Љубави.)
Тајна свих тајни у Васљени, видљивој и
невидљивој, гласи:
Љубав никада не умире, Љубав је вечна!
Љубав је Бог.
Љубав је Живот.
Љубав је Стварање.
Љубав је Почетак и Свршетак.
Љубав је била пре Почетка.
Љубав ће бити и после Свршетка.
Љубав је одувек била.
Љубав ће заувек бити.
Љубав се не може исказати.
Љубав се не може објаснити и разјаснити.
Љубав превазизали наш разум и ум,
Љубав превазилази сваки разум и ум у свим
световима.
Умом је немогуће тумачити и дефинисати
Љубав.
Љубав се само срцем и душом може осетити,
појмити, доживети и познати.
Пут кроз властито срце јесте Пут Љубави.
Једини пут кроз сва сазвежђа и звездана јата,
кроз све овостране и оностране светове води
кроз властито срце.
Ко путује кроз властито срце, никада залутати
неће.
И ми смо Љубав.
Ми смо, уистини, Љубав.
Ми смо Божја Љубав у нама.
Љубав је у нама, а ми смо у Љубави.
Љубећи једни друге, ми љубимо Љубав.
Љубећи Љубав, ми љубимо Бога.
Љубав је једно од имена Божјих.
Не, Бог је Љубав!
Смисао сваког смисла,
Смисао сваког смисла у свим световима,
у свим васељенама јесте
Љубав.
Знање је смисао, мудрост је
смисао, уметност је смисао, умеће је смисао,
стварање је смисао, али Смисао
који превазилази сваки овде
споменути смисао јесте Смисао Љубави.
Без Смисла Љубави не постоји ниједан други
смисао.
Сваки други смисао, без Смисла Љубави, пада
у воду, распршује се, расплињује, топи се и
нестаје.
Није битно шта ми све умемо и можемо да
створимо, урадимо и учинимо у свету и
световима, битно је колико смо сејали Љубави,
колико смо даривали Љубави, колико смо
стекли Љубави и, надасве, како смо
живели Љубав и, да ли смо је уопште живели!
Када смо у Љубави, тада обитавамо у Златном Ирију,
у рајским вртовима, а када испаднемо
из Љубави, тада падамо у Пакао, у Таму, у
Ништавило.
Све што смо градили и стварали у свету без
Љубави, гле! све је то бесмислено.
Ако деци својој не оставимо Љубав, и да смо
им све друго оставили – ништа им оставили нисмо!
А када деци својој, и деци наше деце оставимо
Љубав – тада смо им све оставили,
тада смо и саму Васељену поклонили.
Све што се налази у Васељени, то се у Љубави
садржи.
У Љубави је Створитељев тајни запис свих
прошлих и будућих Стварања.
И да све нестане у свим световима, а Љубав остане,
тада је све сачувано, тада ништа
нестало није.
Ја све вас љубим.
Ја љубим сва бића и
свеколико творевину
Божју.
Али, не љубим то ја, не љуби то ово видљиво
на мени и око мене, већ то љуби Љубав у мени,
Љубав у мојој души и Љубав у мојему срцу,
Љубав која ми је Богом дана и даривана,
Љубав дана и даривана пре Почетка,
Пре Постања, пре Стварања.
О Љубави све знамо и ништа не знамо!
О Љубави све знамо и ништа не знамо зато
што Љубав превазилази Све.
Љубав Све превазилази, Све испуњава,
Свему даје Живот и Смисао, а ми ништа о Њој не
знамо.
Ништа о Њој не знамо, јер је Тајна над свим
тајнама, Тајна над Свим и Свем,
Тајна у којој је
Почетак и Свршетак.
Највећа тајна у нама јесте Тајна Божје Љубави
у нама.
Да смо сви ми благословени, да је
благословена Божја Љубав у нама, да је
благословено све што љубимо и стварамо!
– део 12 из књиге за штампу – АВАТАРСКИ ИСКОРАК-
Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони –
моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.
Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам будан, али, нагнутог ума,
спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.
Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста
Понад црвено-љубичастих облака
у даљини сутона
вечерња звона звоне.
Седим у пољу,
сновима утонувши
у плес класја зрелога жита
што се на ветру од румен-руја
лелуја и свија.
Сневам,
и слушам дивотну свирку
високих топола
нада мном.
А потом изненада,
однекуд из поља под месечином,
вину се,
у пурпурно вече,
сетна и тужна
песма девојачка.
Језик је Чудо Стварања.
У језику и речима скривене су многе тајне.
За све што не знамо, за све што нам није јасно, обратимо се језику и речима.
У ведсрбском језику, свака битност и свако суштаство има своје разјашњење.
У многим другим, европским и светским, језицима таквог разјашњења нема, зато што то и нису савршени и завршени језици.
Ведсрбски је савршен и завршен језик.
Многи Срби беспотребно и по навици користе туђинску реч емоције, иако не знају њено право, битно и суштаствено значење.
Емоције су осетила и осећаји.
Осетила и осећаји су повезани са најнижим чакрама, са чакрама испод пупка.
Осетила и осећаји, а то су емоције, сужавају нашу свест и свесност.
Емотиван човек јесте непредвидив, али, истовремено, и опасан човек.
Опасан у смислу, зато што не може разложно да мисли, размишља и освешћује.
Он у трену прелази из једне крајности у другу.
У трену може да се расплаче због нечије судбине и патње, и у истом трену може да потегне нож и да убије човека из чиста мира.
Зато што у емотивном набоју и изливу долази до наглог сужења свести и свесности.
Насупрот осетила и осећаја налазе се осећања.
Док су оестила и осећаји повезани са чакрама испод пупка, са нагласком на дебелом цреву, дотле су осећања повезана са срчаном чакром.
Док осетила и осећаји воде ка сужењу свесности и свести, дотле осећања проширују и свесност и свест.
Човек осећања јесте онај који је повезао ум и срце, онај који се држи божанске вертикале и божанске свести.
Расни Бели Срби нису подложни осетилима и осећајима – односно, њима не руководе осетила и осећаји – већ најдубљим осећањима, осећањима проширене свесности и свести.
Они су увек разложни, смирени, темељни, постојани, неустрашиви, одважни и одлучни.
Нису неуротични, нису хистерични, нису панични, нису експлозивни, нису свадљиви, нису раздражљиви и нису непредвидиви; непредвидиви у оном најприземнијем, најпогубнијем и најразорнијем значењу.
Они се у свакој прилици понашају попут самураја.
Уосталом, првобитни самураји и јесу Бели Срби.
Јапанци су управо од Белих Ура примили ту древну философију и поетику која се зове Пут посвећеног ратника.
Јапанци то назваше Бушидо.
Хиперборејци, Арије и Бели Срби јесу звездана раса проширене свесности и свести.
Они својом душом и својим осећањима могу да се прошире и до најудаљенијих звезданих јата, могу да саосећају са сваким бићем које страда и пати било где у Васељени, али нису подложни емоцијама, односно осетилима и осећајима.
И у најжешћим окршајима, у најсудбоноснијим приликама они остају сталожени, смирени, непоколебљиви, темељни и, при пуној свесности и свести.
Већина савремених Срба јесте сушта супротност и опречност Белим Србима.
Под утицајем снажних, приземних и загађених емоција, које не могу ни да контролишу ни да каналишу, бивају веома опасни, како за себе тако и за своје окружење; бивају опасни зато што све одлуке доносе у стању крајње сужене свесности и свести, у стању лудила и бесловесности.
Али, нису само савремени Срби подложни тим приземним и разарајућим емоција, већ је то стање, у овоме времену, захватило скоро све народе и родове.
Отуда толико патње, страдања и злочина свуда у свету.
И винух се мед планине Свете
Што додирују небо, где оно то највише воли,
Да помилујем камен, на врху што чека ме!
О волим те, грумену драги, стижем ти, ево!
И гледамо камен и ја долину
Што светлом измаглицу распршује!
Гледамо потоке бројне што токовима
Кривудавим земљу љубе!
Гледамо камен и ја и држимо се за руке.
Радост титра унутар дубоко и
Осмех краси нам лица.
„Слушај!“,- каже ми он „ чује се замах
Орлових крила.!
Чујем, рекох, да..,
Лете да поздраве сунце сањиво још
И месец успаван већ!
Пољуби ме мила- камен ми рече –
Искром ока,
И срца део жара ми поклони!
Сећаш се, мила, кад једно смо били
У световима давно заборављеним!
Сећам се, свега ја! Океана воде
Ледници су сад; ал топи их сунце
И кристали ће опет донети склад!
И ти ћеш, мили, бљеснути тад као некад!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 