Осећам неизмерну радост и милину кад год неки Бели Србин створи неко узвишено, песничко и уметничко дело, или кад доживи нешто лепо и дивотно.

Тада имам истинско и дубоко осећање, да се то, уистини, мени догодило, да сам управо ја тај Бели Србин!

Нашем песнику и вилењаку Милораду Максимовићу догодило се, ових дана, нешто дивотно што он, преко мене, жели са свима вама да подели, јер то схвата као дело свеколиког Белог Србства.

Као што знате, Милорад Максимовић борави у Бостону, а песме упоредо ствара како на србском тако и на енглеском.

Његова књига лирике, која је најпре објављена на енглеском From the Forgotten World into Eternity, а потом и на србском Из заборављеног света у вечност, била је пре неки дан представљена у свеучилишној књижари на Харварду.

Књига је топло примљена како од књижевне критике тако и од љубитеља песничке речи, а Милорад, у звучном запису који ми је проследио, изражава одушевљење и радост тим догађајем, видевши у свему томе знамење светлих сила из Вишњих светова.

Наравно, да се сви ми радујемо, заједно са Милорадом, јер његов успех јесте, истовремено, и успех свих нас, сабраних и окупљених око Србског журнала.

Како рече, међу присутнима, којих је бивало из разних крајева света, са свих континената, нашло се и неколико наших Белих Срба и Белих Србкиња, који су се истински обрадовали овом песничком подухвату свог саплеменика и Белог Србина.

Нема сумње, да је Милорад Максимовић један од веома ретких наших песника чија је књига поезије представљења на Харварду, на једном од најчувених светских свеучилишта.

Нека је благословен наш песник и вилењак, и желимо му, од срца, да ствара још лепше и дивотније песме!

(Милорад Максимовић)

Тамо где је мисао без страха

и глава се држи усправно,

где је знање бесплатно,

где свет још није поломљен у комаде

 тесним познатим зидовима,

 тамо где речи излазе из дубине истине,

 где неуморна тежња пружа своје руке према савршенству,

где бистра струја разума још није изгубила пут

 у туробној пустињи мртвих навика,

тамо где је ум вођен твојом руком

у увек растућу мисао и акцију

у том слободном рају, мој Оче,

пробуди моју земљу.

Тишина је пра-узрок и покретач свега.

Све што јесте и бива долази из Тишине.

Тишина је Празнина.

Празнина је Стварање.

Стварање је Стваралац.

Бог је Стваралац, Тишина и Празнина.

Ако желимо да се сретнемо са Богом, онда ћемо га потражити у Тишини и Празнини.

Сваки наш покушај да се са Богом сретнемо изван Тишине и Празнине јесте чиста омаја и опсена.

Бог је увек у Стварању.

Ни један једини тренут Бог не може бити изван Стварања, јер би тада Стварање престало да буде оно што јесте – вечно и непрекидно Стварање.

А где се одвија Стварање свих стварања?

Одвија се у Тишини и Празнини.

                  

-део 11  из збирке песама – ОХ, КАКО СИ ЛЕП, ГОСПОДЕ –

 

Живе Воде

Подржавају рад ћелија
и рад Света

Живе воде су

 

Вода Сунца
Вода Плава
Вода Руже
Вода Биљке
Вода Стене
Вода Дубине
Вода Ока
Вода Љубави
Вода Захвалности
Вода Радости
Вода Среће
Вода Здравља
Вода Васксења
Вода Вечности
Вода Песме
Вода Молитве
Вода која гори
Вода Акаше
Вода Прва

 

Има још много Вода..

Највише ми је снаге, енергије и храбрости требало за одржавање свеколике равнотеже између стварне слике света, на једној, и моје унутарње слике света коју стварам у својим сновима и визијама, на другој страни.

На једној страни имамо слику неправедног и веома суровог света, света у којему се дешавају највеће грозоте и ужаси, а на другој страни визију света какав би требало да буде када би светом владао Божји Дух Стварања.

Како помирити две крајње опречности, две крајње супротноси, а при томе, у исти мах, бити потпуна, заокружена и освешћена личност!

Заиста, ово је један од најсуровијих, најкрволичнијих и најмрачнијих светова у свеколикој Васељени, али у нама, истовремено, постоји и праискона жеља, потреба и намера да, кроз стварање и стваралаштво, овај свет преиначимо у један од најлепших, најплеменитијих, најсветлијих и најдивотнијих светова.

Да бих избегао потпуни расцеп личности, да бих се спасао од схизофреног стања душе и духа, морао сам све време, од најраније младости, да стварам поезију лепоте и красоте, да сневам и живим своју љубавну лирику која нема упоришта нигде у стварном свету, већ једино у мојим сновима, визијама и, надасве, у мојим оностраним и унутарњим световима.

Поезијом сам се бранио, и одбранио, од лудила сваке врсте у овом материјалном свету, у овој материјалној Васељени.

Седим на обали Истера,

тихујем и кроз сан зурим

у зимско вечерње небо

прошарано руменим

и пурпурним облацима…

Источни ветар подухује

кроз оголеле крошње врба и топола;

умилна свирка вилинских гајди и свирала

разлеже се љубичастим сутоном

понад србрнастих

и пенушавих вала Истера…

Посве утонувши у пределе снова,

не знам више:

да ли сам с ову

или с ону страну

овога света!

Волим, понекад, када ми хладан

северни ветар милује лице.

Волим, понекад, да шетам бескрајним

сеоским пустим улицама,

сам, сасвим сам…

Да никога не сретнем и не видим.

 

 

 

Волим, понекад, да гледам

зимско прозрачно небо.

Тада се све кристално јасно види,

свака звезда

и сваки нови свет…

Не разумеју људи,

ни зашто волим, понекад,

отићи у шетњу кроз природу

прекривену снегом…

Да слушам грактање врана.

 

 

 

Није то обожавање смрти,

нити Моране, или

било чега слично,

већ дивљење

поновном рођењу

себе и свеукупне Васељене.

 

 

 

Јер, све ће поново оживети

у тренутку пролећног буђења,

и поново умрети на јесен,

и тако у бескрај…

Баш као смена ноћи и дана.

 

7. коледара, 7524. године

 

 

 

 

Онај ко нема своје снове и визије,

никада неће имати своје мишљење,

свој став,

своју поетику,

свој поглед на свет

и, надасве,

никада неће пронаћи

смисао живота и живљења.

Све што се односи на појединце,

то се односи и на племена,

родове, народе и расе.

Народ без својих народних – а предачких – снова и визија,

без своје поетике и свог погледа на свет,

никада и неће

живети

у царству слободе.