Не можеш се назвати песником,

уколико не живиш своје песме.

Јер,

није довољно само писати –

песме се морају и живети!

Много је у свету оних

који пишу поезију,

али само ретки –

они које ја зовем

вилењацима

песничке речи –

имају храбрости

и да живе

своју поезију.

Да није тебе моја свило
била бих ко рањена срна
а зимска јутра
претворила би се у сивило

 

Поноћ је одавно прошла
а ja још увек пишем
лепе љубавне риме
саткане од слатког греха
твог зеленог осмеха
и плаве ране зиме

 

Поноћ је одавно прошла
једне стране ветра
са друге Јужне стране
од једине моје љубави
и Хималајватра

 

Поноћ је одавно прошла
и наша зелена јутра дошла
од тихе нежности
са речима од чисте свиле
скупиле се у нама
и занавек незасита живе

 

Ја имам само тебе
и шта би хтео више
на овим ветровитим пољима
од високих плавих трава
смиља и босиља незаборава

 

Плаво је тад моје једино
а моје срце говори једноставно
дан са пурпурним јутром
јутро са белим постељама

 

Од кад те моје
озрароко гледа
нечујно а далеко од себе
да није тебе

 

Онда кад те моје срце воли
више имам наде
имам све твоје скривалице
у мојој души сањалице
близу и далеко од себе
да није тебе

Цијевна је река лепоте и крајности.

Лепота се види дуж целог њеног тока –

бистра зеленкаста вода,

милиони каменчића разних боја и

облика, околиш, хук…

 

 

Прва крајност изражена током топлог лета,

жарка клима у Подгорици, и вода нестаје.

Можете шетати дубоким коритом,

ако имате храбрости, јер, никада се не зна!,

можда се налети на крокодиле, анимаманимаконде…

На слици је друга крајност -поп-лава!

Овде је бујица толико јака да преплављује водопад.

Моћно, лепо…

Лирска прича о Србину Сретену Божићу,

песнику и књижевнику,

чија судбина повезује Србе и Абориџине.

Чопор дивљих паса
У ноћи пунога Месеца
Цвили урличе
Завија

На светим водама
Истера

А племе Белих Вукова
Узмиче к обзорју века
Пред овим накотом
Пасјим

Што Вучју
Земљу им Свету
Већ опогани целу

Драгачевско славно и дивно село Горачићи

За нас поете и васељенске пралуталице

Излет водио маштовити сликар Бож(ј)и-дар

Осмехнути Јарило вирка иза планине Јелице

Лете птице певају петлови земљаре ратари

 

 

 

Велика шаховска табла на отвореном

Поприште за без-бедну духовну борбу

Ратнички распоред две разнобојне војске

Њихова краљевска величанства у средини

Прате их верне краљице најжешће ратнице

 

 

 

 

Са обе стране напуњени ударни топови

И оседлани коњи за жестоки истрк спремни

Официри испеглани поред краља и краљице

Испред пешадијци навикли на брзе ударе

И спремни да први полегну као снопље жита

 

 

 

Градитељи шах-табле поручују кроз Потку

Силесијама и предаторима белосветским

Овим у Јевропи и оним преко велике баре

Трубите у Гучи играјте – ракетама не звецкајте!

Узмите се у памет скратите језик идите кући!

 

У тренутку славе

и сопствене моћи,

не суди,

него човек буди.

Нека те памте по милости,

дела твоја заувек да живе,

звезда твоја заувек

на небу нека сја,

нека казују:

То је био човек,

то ћу бити и ја.

Свануло је јутро над планинама румено!

Румени је део дуге врхове им загрлио и

Растапао се лако у плаветнилу даље!

Гледам праискони призор снено…

Је л другачије боје јесу сада или

Ми се само од чудила мога учинило?

Је л планинице исте, ил се нешто променило?

Проверићу Воде – видим, блистају у тишини.

Причаћу са Птицама, Земље чуварима.

Чекају ме моји Вукови, у трку стадо  да обиђемо.

Чекају, видим,  код Дрвета, што им нешто прича.

Поћи ћемо данас, Мили, кораком од много миља.

Путеве нове, казаће нам Сунце, ено чека…

Данас, нешто ћемо и да прославимо.

До свршетка дана, правићемо многа чуда,

Певаће нам успут, разбуђене траве и

Махати нам цветова латице једне друге јаве.

Месец ће ветру бележити пут небески!

Ветар ће,  меки облаци, бели пратити.

Кристална слова, што Творца име чине

И бисерни живота бројеви –овде  нема тмине!

Где да плачем да ме тешиш

где говором да ме учиш

убрала бих љиљан бели

са невеном да се дружи.

Верујем ти сваким знаком

сваком песмом о твом лику

нисам ти се поверила јер

те нисам преварила

учили ме јесу лажно да верујем

Кад не разумем

да се клањам што је туђе

ал не знајућ увек за те

ти си клица мог постанка

Ја те увек носих душом

И увек си са мном био.

Исплела бих сузом за те

најтоплију стазу Рода

којом твоја нога чиста

ходала би до свог Срба.

Извезла бих сузом за те

плашт од искре мога срца

да те греје љубав моја

љубав малог ведског бића.

Чувај децу твоју чедну

где их сиви матриксују

ма веруј ми ведској жени

то јест ратник Бога живог

то су деца како кажем

ја истину увек зборим

то јест Бела Србска раса

Перунова омладина

како моја уста кажу

да то јесу весници мира

И слободе јер се зову од

предака ратници деца

Перуна живог

да ведуни живот води.

Мени даде четри момка

Ја их зовем „моји Пернуни“

И срце ми увек пуно од истине

И предака.