Доброслав (13.10.1938 – 19.05.2013) најпознатији руски волх, родноверни националиста и анти комуниста

Стријеле Јарила (1989) – Волх Доброслав

Култ претка или религија обожавања мртвих је имала најдубљи утицај на морал, вјеровања, психологију идеје и осјећања индо-европских народа.  Преци су били посвећени древним свечаним обредима. Уз општи спомен и погребне гозбе сличне Олимпијским играма у Грчкој. “Свака већа симболика њиховог језика се заснива на форми култа мртвих“ – писао је Освалд Шпенглер у својој књизи “Пропаст Запада“. Култ предака може се сматрати као темељни принцип свих религиозно – етичких учења, система и доктрина, кроз њега је, дакле, изграђен темељ религијских, политичких и друштвених институција старог свијета.

“Дивне су наше светиње, наши преци, посебно у поређењу са неживим идолима. С тим у вези потребно је вјеровати другим предањима, тако многобројним и екстремно старим.“

Патриотизам происходи из латинске ријечи “Patria“, земља очева, Отечество или Отаџбина, оно мјесто гдје су покопани наши очеви, наши преци.

Култ претка мистично повезан са обожавањем Сунца, је представљао основну садржину религијско-диховног живота Словена. Није то био само култ индивидуалног претка појединца него и култ племенског и општеплеменског претка.  Душе предака, уздигнуте смрћу у благотворна божанства, су постајало невидљиви чувари живота и заштитници или покровитељи клана или племена. Велики дједови-хероји, вождови и пророци су били свјетло Родних Богова. Понекад су они говорили кроз уста инспирисаних волхова. Значење ријечи “инспирација“, “продуховљеност“, указује да је човјек у медиумистичком трансу гласноговорник, преносилац воље претка покровитеља рода, и њихове изреке се доживљавају као оглашавање по налогу претка.

Празник Радуница, русална свештенодејства, молитва на дан Нава, ритуали помена и служења умрлима су тако уређени да одржавају везу између свијета живих и других свјетова, а нарочито везу са прецима и свијетом мртвих. Благочестиви обреди обједињавају чланове родног савеза у једну цјелину,  мртви,  живи и нерођени који се нису оваплотили –  сви путеви воде несаломивим везама. Нарушавања тог савеза и обреда погибељно дјелује на род. Непрекидност и учесталост су од погребних обреда створили магични ланац, који је био кључ њихове снаге.

Обред је имао строго окултни смисао, и невјероватно гријеше они који вјерују да је то наводно све обична пракса, пуста форма без најдубљег садржаја. Ти људи не схватају дубину ритуала која је укоријењена у другим димензијама.

Етимологија ријечи “обред“ говори сама за себе. Нешто, неки ентитет припада одређеној форми, има видљиву спољашност утиснуту у симболици. У обред је укључена одређена мистерија која је невидљива и “план“ се одвија тако да буквално остане недокучива за нас. Обавити ритуал са чистим срцем, искрено вјерујући у његову благотворну силу, свјесно или несјвесно бићемо мало ближе разумевијању тог тајинства. Ова света церемонија, за разлику од каснијих овоземаљских, није била саздана да је схвате обични смртници, него се јављала откровењем човјеку високо-духовних квалитета, дејствујући у више облика.

Обред је изузетно традиционалан, и стога је најпоузданији свједок прошлости. На крају крајева, свака новотарија, чак и безначајна, пријети губитком светог смисла и моћи обредних дејстава. Стари Словени су били убијеђени у обредну моћ дјелања а која је опет везана са култом претка. И не просто увјерени, него тврдо и непоколољебиво убијеђени. У древним временима људи су били склони скептицизму не мање него данас, али су били доста мудрији.

Лошим јудео-хришћанско и материјалистичко васпитаним људима, веома је тешко да разумију поглед на свијет људи тог доба и културе. Они су ван нашег искуства. Да би поново васкрснуо своје старо лице, да пронађеш идентитет са свијешћу,  не гледај ван него унутар себе, историчар напримјер може бити и сам мистиком, јер мислилац-мистик има неки посебан њух, посебну способност да развија саосјећајност емпатије, директно интуитивно разумевање. Ово произилази из дубоког извора знања више него из рационалног размишљања. Постоји нека врста препознавања, сјећање које је давно уграђено у душу. Познато је да би, разумљиво, цијенили и  вољели истинску народну културу морате бити веома културан човјек. Тако на исти начин да би сте проникли у свијет идеја и осјећања наших далеких паганских предака неопходно је вратити се у Природу. Но, бити ближе Природи не значи само обитавати у Њој. То значи бити Њеним саучесником и пратиоцем, бити ближе силама Природе, и стога бити мистиком. За историка је најважније прећи психолошку баријеру, трансформисати себе и своје знање. И онда, тек онда ће бити јасна тајна паганска духовна култура. Онда постаје јасан  посвећен и просвећен став првобитног човјека према смрти, јединство живота и смрти у његовом уму. Живот и смрт су нераздвојни. Земља живих и тајанствени свијет мртвих су међусобно повезани, смрт човјека значи његово рођење у другом свијету, одакле се неизбијежно враћа на земљу.  Рођење је отјелотворење душе.

Са страхопоштовањем свако од вас пажљиво чува свијетле слике наших умрлих сродника. Ми се мислено обраћамо њима, исповиједамо, молимо за опроштај, призивамо их као анђела чувара када се налазимо у великој опасности. И при том осјећамо утјеху, очишћење и подршку, јер је наша пажња тог тренутка везана за продуховљеност коју добијамо од наших предака. И без икакве обмане, интуиција нам све говори јер то није илузија него живо искуство срца, једно реално мистично заједништво. Могућност да мртви утичу на живе је огромна, под условом да постоји веза осјећања. У древна времена није било горе казне од казне заборава. Сврха обреда древних Руса је била у томе да се уђе у магични круг осјећаја реалности контакта са душама мртвих. То је било окултно ступање у везу заједничким импулсом са вољом вјерних сродника, укључених у заједнички завјет, удруживањем заједничких енергетских поља чиме олакшавају пут прецима до живих. И тада су душе покојника невидљиво уткане у русални хоровод.

Љубав – најкреативнија од свих енергија је највиши израз комуникације међу душама. Призивање духовне љубави побјеђује и саму смрт, и као неодољива сила привлачи душе и враћа их из загробног живота у тјелесни свијет. Чудотворна моћ погребних обреда је била кључна за оваплоћење отишлих сродника поново на Родној Земљи.

Када самртнику приђе последњи час, и дух са мало астралне одјеће напусти смртно тијело, преци га чекају и поздрављају на прагу у жељи да му олакшају тренутак прелаза у другу раван постојања.

У својим истраживањима многи љекари, укључујући Елизабет Киблер-Рос, Карлис Осис и Р. Моуди, на основу бројних свједочења болничког особља  о предсмртним визијама умирућих као и личних сјећања враћених у живот након клиничке смрти људи, пишу о општем феномену којим је обично праћено умирање.  Утисци, исповијести, једногласна запажања у  реалности феномена умирања воде ка томе да је покојник отишао у скуп својих драгих рођака који му помажу да пређе исход посмртног стања. Ова визија над смртним одром је дивно и доста вјерно описано у роману Томаса Мана “Бунденброкови“.  Упечатљива је аналогија са визијама умирућих и пост-мортем искуствима “васкрслих“ (реанимираних) пацијената  потврђује реалност сусрета духова које смо нашли и у тибетанској “Књизи мртвих“. Овај јединствени рукопис, древно религијско и филозофско откровење о смрти, припреман хиљадама година конкретног искуства са смрћу, садржи подробне описе узастопних фаза умирања, и посебно, када “сијенке мртвих предака долазе.. оне су освијетљене неком посебном врстом сјаја…“ Књига је записана инструкцијама бројних лама а на основу усменог предања и учења која су научена од свештеника првобитне добудистичке религије Бон, која има индо-европске духовне корјене. Централно мјесто у религији Бон је заузимала Религија и култ реинкарнације предака. По езотеријског традицији Бон је владала тајнама Шамбале (мистично краљевство скривено иза снијежних врхова Хималаја.)

Наши стари су нам завјештали идеју трансформације – ту узвишену идеју, тако дубоку и утјешну, неодољиву како и за мудраца тако и за незналицу.  Овај спиритуалистички поглед је предухитрио Веданту, Канта и Платона, происходећи из великих закона очувања енергије и духовног уздизања. Срж идеје трансформације се не може посматрати историјски, него метафизички; та идеја је стара колико и људски ум и осјећања, и представља урођену, природну људску вјеру.

“Учење о метапсихози, која долази из најстарије и најплеменитије ере људске расе, је увијек била распострањена на земљи и било је вјеровање огромне већине људи па чак и начело свих религија, са искључењем јудаизма и његова сродника.“ (Артур Шопенхауер, “Свијет као воља и представа“)

 Практикује се и данас у свим неисламизованим дијеловима Азије концепт поновног рађања душе, који је настао независно од будизма и много прије њега.

“Постоји једно древно предање, сјећам се само какво је“ говори Платон о трансформацији у свом “Федону“. Традиција његова сеже и до питагорејаца и орфичара. Питагора је публиковао учење из трачких мистерија која је инспирисана из рода Орфеја. Погребни обреди многих народа каменог доба, свједоче о томе да с њихова религија заснивала на реинкарнацији односно трансформацији или оваплоћењу. Карактеристичан је положај покојника сахрањеног у старим гробљима. Постављали су покојника на бок са савијеним кољенима и рукама притиснутим на груди. Овај обичај сахрањивања је био уобичајен у Европи (и не само у Европи) миленијум прије нове ере. Извијесни француски историк Марсел Оме је у својој књизи “Синови Сунца“ указивао да је чучећи положај покојника симбол будуће обнове тј реинкарнације: “он је привремено повучен из живота, али везан у положају фетуса у материци, он ће се ускоро вратити у виду малог дјетета, пуног врлина свог претка.

Чак и у давна времена примијећено је да се вријеме рата и вријеме после рођења дјечака увелико заоштрава. Савремени демографи називају ову мистериозну појаву „феномен ратних година“. Говорећи о веровању у реинкарнацију, морате имати на уму веома важан обзир; увек и свуда је то значило пресељење душе мртвих рођака само у круг њихових живих чланова породице, клана или племена. Покојник се враћа на Земљу, оличен у новорођенчету. Сама ријеч новорођенче значи “поново рођен“ (као и “новопредстављени“ – “поново умирући“). Одатле и потиче обичај давања имена по умрлом претку, рођаку. У принципу, према древним вјеровањима, име је предзнак човека, хранитељ његовог генија. Име садржи окултну снагу, име херојског претка говори младенцу и квалитете које носи. Неприродно усађивање јудејских имена од стране хришћанства у Русији умјесто родних светоотачких имена је имало за циљ прекид везе између времена и покољења, између потомака и предака и одузимање природне духовне везе. Ону заиста универзалну увјереност народа у буђење својих синова и кћери на родној земљи. Покретањем у мистерије Вергилије казује причу у „Енеиди“, како Сибила открива Анхиса, Енејевог оца, у подземном царству. Анхис објашњава Енеју учење очишћења и пресељења душе, а затим прориче њему и његовим да неће бити дио својих потомака.

Ако се у земљи руских извиђача у сјеверо-источном Сибиру, роди дијете са биљегом, они су то тумачили да се дијете родило умјесто неког од мртвих рођака који је такође имао биљег. Такве идеје су распрострањен чак и  данас и у другим дијеловима Русије.

Ескими вјерују да у дјетету живи душа неког од умрлих рођака; па кажњавање дјетета сматрају као повређивање једнога од мртвих. Ханти и Манси Западног Сибира, вјерују да душа покојника после одређеног времена поново рађа као новорођенче у кругу своје породице или племена, происходећи од једног заједничког претка.

У Конгу, мајка умрло дијете обично сахрањује у близини куће, како његова мала душа не би морала прелази далек пут на повратку у материцу када се буде рађала поново следећи пут.

Џејмс Фрејзер пише у својој “Златној грани“: “Код Лапонаца се трудници обично у сну јавља неки од преминулих предака и обавјештава је ко ће од умрлих чланова племена да се роди као њено дијете и чије ће име беба да понесе. Уколико жена није сањала такав сан, отац или рођак дјетета одређују име путем гатања или се савјетују са чаробњаком“.

Едвард Тејлор у “Антропологији“ каже да Јоруба црнци поздрављају новорођенче ријечима: “Здраво, дошао си!“ Затим свештеник-пророк објављује која се душа вратила да живи у новом тијелу. Након тога, свештеник, објашњава родитељима дјетета и његову личност обликују према оваплоћеном претку, чиме инспиришу дијете да спозна своју праву природу и потенцијале, при том добијајући и име тог претка. Сличан посебну церемонију практикују тибетанске ламе, шамани Средње Азије и индијанска племена Америке. Гатање и прорицање судбине на изразито сличан начин постоји од времена прије потопа времена до данас у многим земљама чак и толико удаљеним да је међусобни културни утицај практично немогућ. Постоји у овоме нешто урођено, нешто што се не доводи у питање. Остаје да додам да су сви ти народи продужење рода што је света дужност исто као и слављење претка.

Доброслав (13.10.1938 – 19.05.2013) најпознатији руски волх, родноверни националиста и анти комуниста

Стријеле Јарила (1989) – Волх Доброслав

У овим судбоносним данима само слијепац не може да види да је борба јудео-масонске мафије ушла у завршну фазу.

А бојно поље – Русија.

Нашу Отаџбину, последњи бастион одбране од тајне свјетске владе покушавају да изједу изнутра. Подругљиво гледају на руску историју и културу, систематски уништавајући нашу изворну Природу, домаћи масони “мирним“ путем доводе нашу дјецу и унуке до дегенерације.

Под пријетњом самог постојања нације!

Вражја сила од најранијег дјетињства захтијева поклоњење крвавом пентаграму – Соломоновом печату.

Државни службеници продају власт руској плутократији која се купа у луксузу и раскоши док је домаће руско становништво осиромашено и затровано.  Спас нације и Природе је циљ јединствен и недјељив. Ништа није значајније у овом историјском тренутку у односу на очување природе као залог самоодржања и опстанка нације. Борбу против злокобне завјере може повести само национални ослободилачки покрет наоружан Руском Идејом. А јасно је да ова идеја и може и мора бити само Руска, и по духу, и по крви која јесте мистична супстанца.

У цјелокупној историји наше Родине лежи нешто пророчко и изванредно. Искуство нашег руског народа је трагично али истовремено и дубоко. Сада је судбина не само Русије, него и цијеле Земље, проклета од стране мрачних сила. Руска идеја је вјеровање у посебност руске мисије у свијету, то јест, ми смо предодређени да обликујемо будућност човјечанства, водећи и тако и себе и друге на пут спасења. Једини ефикасан начин борбе против мрачних опсесија је егзорцизам – потпуно истјеривање непријатељских сила. Једина алтернатива технократском лудилу је промјена човјековог односа према Мајци Природи – мистични пагански поглед на свијет. Борба против технократског бездушја подразумјева борбу против јудео-материјалистичке доктрине поробљавања човјека и Природе. Према томе, руска национална идеја је да се оживи родни и свијетли пагански дух који је саздан да разбије таму.

Шта ми знамо о старој словенској вјери? У шта су вјеровали и чему су се клањали наши преци? Имамо непотпуну слику словенске антике. Око непроцјенљивог споменика “Велесове књиге“ завјера ћутања. Паганизам као првобитни и вјечито млад поглед на свијет, као и култура која датира из златног доба хармоније између човјека и природе, нису разоткривени. Проблем откровења се своди на тумачења разних историјских и етнографских материјала, а установити истину је тешко јер је сав материјал прошао кроз хришћански филтер. Уосталом, као и подаци о гностицизму који је заправо представљао устанак здравог аријевског духа против хришћанства које је вршило јудаизацију тог истог духа. Како и историчари морају да извлаче чињенице из тенденциозних инсинуација црквених аутора који су најгори непријатељи мистичне гнозе тако и истраживачи руске предхришћанске вјере морају да је разматрају кроз призму свештенства – смртног непријатеља и мрзитеља светоотачких култова.

Родно поријекло историје руског народа је познато, прије свега из фалсификата опскурних идеолога, који су на сваки начин тежили да дискредитују народна паганска вјеровања, представљајући их “богомрском забавом“. О томе колико су непоуздани слични “докази“ указује и то да би та донедавно доминантна религија свако друго мишљење прогласила смртним гријехом.

Када је владајућа врхушка у Кијеву прихватила хришћанство, објавила је савез цркве и власти. Поставши државна религија, хришћанство има наспрам и против себе паганску националну културу што је нагло отуђило књаза од народа. Христијанизација Русије је имала имплантациону сврху. Људи су обраћани или силом, или обећањем, или обманом. Народ је прелазио на нову вјеру, не зато што је признавао њену моралну супериорност него зато да избјегне мучење и казне.

Волхе –  хранитеље културних традиција и свештених обреда су црквењаци жигосали као “демонске сасуде“. Били су живи спаљивани као и ведски исцјелитељи, пророчке дјевице, које су од православних инквизитора означавани као злокобне вјештице.  Такође су искоријенили свете лугове.

Хришћани су називали пагане “неуким идолопоклоницима“. Ријеч “идол“ проистиче из старогрчке ријечи “идеја“ или “идеал“. “Идеја“ је код грчких мислилаца значила “слика“ или “представа“. Најближе племенско и језичко сродство Словени имају са Прусима (балтски огранак) и Литванцима. Истраживач литванске митологије професор Л. Мержинскиј (18. вијек) на основу изучавања латинских извора је појаснио да се ријеч “idola“ (“идол“), не употребљава толико у смислу означавања дрвених, камених или жељезних представа богова колико у преносном значењу поштовања сила природе, небеских тијела и душа предака. Као мјесто поштовања, односно храм,  је служила дивљина.  Избор је био произвољан, то је могла бити шума или домаће огњиште.

Источни Словени су под утицајем Скито-сарматских племена и Варјага почели да приказују своја божанства у киповима. Но чак и тада је то само спољашњи облик идолопоклонства, његово материјализовање, да тако кажем, то обличје је било само маска која скрива истинску суштину и личност. Слике односно кипови су служили као симболи нечега што није доступно разуму. Први кумир Перуна је у Кијеву поставио (кнез) Владимир а у Новгороду (бојар) Добриња. Под Владимиром се први пут појављују у Русији затворени храмови, гдје је он, по ријечима саге Олафа Тригвасона, и сам приносио жртве. Нема вијести о постојању посебне касте свештеника (жречева) код Источних Словена који би били надлежни за правилно извршавање обреда жртворприношења (одсуство свештничке касте је у великој мјери допринијело побједи хришћанства). Руске обреде, нарочито са везивање са култом предака, вршили су племенски преставници или најстарији у родовима или породицама. Постоје одређене сличности са Германима о којима је Цезар писао у својим “Коментарима о галском рату“: “Обичаји Германа се у много чему разликују од галских; они немају друиде који управљају богослужењем и мало придају значаја жртвоприношењу.“

Одсуство кумира код Руса због којих би се правили велелепни храмови и приносиле крваве жртве, као и одсуство свештеничке касте која би управљала обредима и приношењима жртве, понекад се спомиње као нижи степен вјерског развоја у односу на антички паганизам. Да, код древних Словена није било рукотворених и изображених божанстава затворених у вјештачким објектима гдје су божанства “живјела“. Баш као што их није било ни код њихових рођака Словено-Германа о којима је говорено у Тацитовој “Германији“: “Они сматрају неспојивим да величина њихових богова буде затворена међу четири зида или да их представљају људском сликом. Они посвећују своје шуме и шумарке и називају боговима  нешто тајанствено, oпипљиво само духу. “

Древним Русима је био неприхватљив и стран примитивни култ личности једног божанства који негдје изван рјешава судбину свијета. Они нису знали за велике антропоморфне богове, попут Грка и Римљана. Словенски паганизам подразумјева више апстрактне појмове древних религијских и филозофских погледа на свијет који је вјечан са људском расом; Духовно начело иманентне природе.

Божанства словенског пантеона, спајају се са елементима, и оличена су у креативним принципима природе, њеним мистичним познањем које стоји иза сваког феномена и руководи  хармонијом мира.

Религиозно вјеровање Словена је било само по себи архаично, одвећ урођени слој религиозних идеја, које су биле заједничко власништво породице индоевропских народа; оне су настале прије почетка историје Словена као посебне племенске групе и у будућности се нису изобличиле.

То се десило у тој удаљеној епохи, када је дошло до заједнице плавокосих и плавооких људи са једним језиком и једним погледом на Природу. Како потврђују савремена антрополошка, археолошка, историјско-етнографска и лингвистичка истраживања, територија формирања младе индо-европске расе се простирала на сјеверу Црног мора. Гдје је прадомовина и исконски завичај Руса.

У словенском фолклору, легендама, вјеровањима и древним предањима, као сива стијена у руским равницама, протеже се сјећање на првобитна вјеровања, као праизвор – првоисточник,  који је халапљиво прогутао све некадашње токове – касније религије индоевропских племена. Хиндуистичка религија која је заснована на Ведама, происходи из прасловенских и индоевропских Веда, продуховљеном и пророчком знању. Познати научник Ото Шрадер је писао: “Код древних Индуса је култ предака састављен од безброј ситних детаља што подсјећа на руски обред сахрањивања“. (О. Шрадер “Индоевропљани“)

Јарило – име древног божанства Сунца. Име настало од индо-европског корјена “јар“, означавајући силу васкрсавајућег прољетног Сунца, код Грка је то “ер“ . Дакле, “херој“ – а одатле и “Херакле“.  Херој је у грчкох митологији знаменити предак – вожд. Први међу херојима је био Херакло. Код викинга Јарл, идентично са руским “бојаром“ (племићем).

Још не тако давно, сматрани су корјени европске културе као грко-римско наслеђе антике. Изузетан истраживач словенског паганизма професор П.Г Богатирев је писао: “Грчка и индијска митологија је много даља од индо-европске него митологија савремених словенских народа“. Словено-руска духовна култура је очувала и наставила традицију до данас, издижући се у заједничком индо-европском наслеђу, чак и генетском основом као мајка свих пратећих култура и завјет предака.

“Језик“ код Словена значи исто што и “племе“. Код ових термина је добро споменути значење ријечи “паганин“, који је наметнуо христијанизовани Рим, а која је ознавачала језичника (старовјерца)  и житеља села (лат. Pagus), који је чувао вјерност отачким светињама.

Језичество (родовјерје прим.прев) је дословно исто што и народност. Народна, језичка религија је национална религија. Она се заснива на култу реинкарнације претка.

Језичество – то је култура. Јудео-хришћанство – то је дезинтеграција, “цивилизација“.   Концепт културе дугује своје поријекло култу предака, култура је незамислива без светоотачке традиције (не у хришћанском смислу прим. прев.). У циљу приближавања  разумијевања древних, потребно је размотрити како је одлучујућу улогу у животу играо култа претка.

Тако је Вилењаче,

сви смо одговорни за све и свакога,

то су прави Исконски Ратници и Ратнице Светлости у Творцу,

делују увек у светлости и милости,

нису равнодушни да коче,

већ се унутар себе крећу великом брзином муње,

одскачу,

светле и све свесте,

кажу искрено,

не глуме,

а најважније је да поштују,

воле и радују се једни другима,

тада су најјачи.

Творац се тада буди и подиже,

која је то игра,

невидљива,

а ипак тако опипљива,

увек даје,

даје у виду Благослова,

и тако те дотакне,

да поново оживиш и процветаш у радости,

дишеш и дајеш нову свежину промене

за све и свакога,

лепо,

лепо!

само напред!