Кад сам имао шеснаест година, кренуо сам да учим карате код једног тренера у Панчеву чији учитељ бејаше  легенда србског и југословенског каратеа – Владимир Јорга.

Први час, који сам запамтио за сва времена, био је увод у тајне и суштину каратеа.

Ратника не чини ратником ни снага ни умеће ни вештина ни било каква борилачка техника, већ смирен и сабран дух.

Само онај ко у сваком трену влада собом, моћи ће увек и да се одбрани од сваког противника.

Суштина, тајна, сврха и циљ каратеа јесте да победимо свог највећег непријатеља, а тај наш највећи непријатељ почива дубоко у нама.

Карате није туча, није борба, није спорт – не, карате је много више од тога!

Карате је поглед на свет, животна филосоија и поетика живљења.

Карате је унутарњи пут самоостварења личности.

Ко не победи своје страхове, немире, љутњу, мржњу, лоше мисли и бес никада и неће постати каратиста.

Да бисмо дошли до тога, морамо да се посветимо раду на себи, на својему духу.

Али, то не може да се постигне за месец, за годину, за три године или за десет година.

Не, то је рад за цео наш овоземаљски живот!

Почињемо овог часа са радом, и радићемо до краја живота.

Ко не разуме, не схвата и не прихвата ово, томе је најпемтније да више и не долази у овај клуб да тренира карате.

Јер, ми овде не учимо да се бијемо, не учимо да пребијамо и убијамо друге; ми овде учимо да постанемо бољи него што јесмо, да постанемо, ако је могуће, најбољи људи у сваком погледу.

Да будемо племенити, отмени, узвишени, а храбри и неустрашиви, изнад свега!

Упијао сам сваку изговорену реч, претворивши се посве у унутарње чуло.

Те јесењи вечери, 1965. године, док сам се, после предавања, враћао дома, пролазећи кроз Народну башту, ја нисам више био онај смушени дечак од пре само два часа!

Не, био сам пробуђено биће.

Био сам онај што је доживео просветљење.

Звезда је једна

Са неба пала

Врх највишље планине обасјала

Орла гнездо топлином угрејала

 

 

Рашири крила орлићу белосав

Јутром те чека васцели свет овај

Крила ћеш ширити свет ћеш штитити

Оком ћеш жарити –  тамно спалити

Љубав срца у лету даривати

Животе Животом ћеш осветлити

 

Звезда је једна

Са неба пала

Звездани је живот теби дала!

Сујетни смо, ташти и горди, тражимо и измишљамо разлоге за љутњу на брата својега или сестру своју, док за то време наши душмани стежу девет челичних обруча око нас, сјављујући нас у торове из којих ће ускоро, попут стада оваца, на кланице да нас одводе.

Не праштамо ни најмање увреде браћи и сестрама, а душманима опростисмо најгрозније злочине и погроме.

Ругамо се и подсмехујемо браћи и сестрама, а бивамо снисходљиви, понизни и послушни вековним душманима својим што нас до скота презиру.

Браћа се са браћом закрвила, сестре се са сестрама завадиле; нико ни са ким нит збори нит ромори; свако је са неког измишљеног и умишљеног разлога љут на некога из племена и рода својега.

Тако ми бивамо све слабији и јаднији, а наши душмани све јачи, силнији и моћнији.

Сами смо себи постали најљући непријатељи и душмани, сами себе убацујемо у јаме наших непријатеља и душмана.

Поред нас оваквих какви смо, нама, уистини, никакви други душмани и не требају!

Док ледени ветри дувају низ поље,

и студен прожима кости и крвоток,

нада мном жуборе, гле! звездана јата,

жубором сетним у бескрајном кругу.

Живети,

значи плесати са животом,

са сазвежђима и звезданим јатима,

са планетама и сунцима,

са световима и васељенама.

Ако не умеш да плешеш са животом,

онда и не живиш живот.

Ти си тек плави звездани зрак

који без предаха плеше

и, плешући путује

кроз звезде и светове,

кроз овостране

и оностране васељене.

Сам међу звездама

ловим снове своје,

на крилима звездане прашине

летим међу световима.

Да откријем велику тајну малих снова,

да ми се пут  душе моје укаже,

да ме уведе, да ме спроведе,

ка бићу унутарњем,

да мир свој у срцу нађем.

Живот љубав да буде

да се дели и на друге људе,

биће свако да волим,

јако да волим лако.

Сам међу звездама,

на крилима звездане прашине,

остадох ловац на снове.

 

Не плачем само с болом свога срца

Рад` земље ове убоге и голе;

Мене све ране мога рода боле,

И моја душа с њим пати и грца.

У мени цвиле душе милиона –

Мој сваки уздах, свака суза бона,

Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,

Тамо је мени отаџбина моја,

Мој дом и моје рођено огњиште.

 

Посвећење у Витезе Праисконог Реда је веома тешко. И тежак је, претежак, пут до витешког посвећења. Тисуће обичних витеза, сјајних руковаоца духовним мачем и самострелом, другим оружјима, оруђима и вештинама, није посвећено. Нико их није позвао. Не зна се тачно ко позива, ко прави изборе, по којим правилима, нити се зна где се врши посвећење, нити се зна косу седморица оностраних који су посветили Мансанмана Оставреног, који је, можда, Велики Витез Праисконог Реда пред којим се сада полаже испит. То, наравно, није знао ни витез Лавоним када су му се почели отварати титрајући знаци којису га привукли, и које је почео да прати као да га магнетом вуку. Инстинктивно је променио стање свести и укључио све своје осетилице. Опрез је највећи савезник великих витеза. То је посебно чуло које се изграђује на највишем нивоу бића, циљним тиховањем и очвршћењем, кроз дугогодишње соколске школе за одабране, а кали кроз тешке борбе на живот и смрт.

 

 

Када је, борећи се крајњом снагом за дах и живот, изронио из дубоког језера, указала му се стрма обала. Пронашао је погодно место и изашао из воде. Између стена угледао је плави цвет, налик на љиљан, са три жута тучка. То му је личило на добар знак. Можда би могао да одахне и сакупи снагу. Ко зна колико је био у полусну, јер витез не сме да спава, када му се учинилода га цвет, својим њихањем горе-доле, призива на покрет. Изнад овог цвета, високо на стенама угледао је други плави цвет, који се, такође, њихао, мада се ни поветарац није назирао. Лавоним је кренуо путем знакова. Полусан му је повратио снагу и расположење. Нећемо описивати муке приликом пењања, јер муке прошлица за витеза престају на следећем кораку. Прошао је поред другог цвета и застао на стенама да збије снагу за пењање ка трећем цвету, на високој хридини, који му је весело махао. У изнемоглу свест му се увукуше тешке слике из језерске борбе са духовима крви. Сав се стресао гледајући нанова слике својих искушења које га, за мало, нису потопиле. Ове слике га допунише водом снаге и он се поче опрезно и зналачки пети ка хридини. Лавониму је било савршено јасно да је ово његов успон живота или смрти. Одавде се могло само према трећем цвету или наглавачке према првом.

 

 

На хридини је остао лежећи. Није било ни трунке резерве која би га усправила. Испразнио је последњи атом снаге. Није могао да подигне руке да обрише зној и крв који су му се сливали у очи. Умор и неизвест пута обрисали су му мисли. Само непомич-опрез му може вратити снагу. Постао је налик стени на којој је лежао.

 

 

Усправио се када га је испунила небеска светлост.  Инстиктивно је запевао силницу од праискони: – Ах та буре мани того… Испред њега се отворила царска трпеза пуна укусне и разноврсне хране. Подтелепатски глас му је понудио да изабере храну по жељи срца.                              – Хоћу Златни орах, рекао је Лавоним.

 

 

Трпеза је затреперила, храна се ускомешала. На површини трпезе појавили су се прекрасни колачи и божанско воће. Лавоним је завукао руку испод заносне понуде, пронашао Златни орах и појео га не оклевајући. У истом трену нашао се у Златном граду испуњеном златним пирамидама, разних величина и облика. Осетио је око себе много наоружаних и невидљивих ратника. Брзином муње одбијао је ударце и заузимао нове положаје чувајући леђа. Био је сконцентрисан са укљученим осетилицама и успешно одолевао свим нападима. У једном трену док је стајао испод високе зарубљене пирамиде, осетио је да је опкољен. Надчовечанском снагом скочио је на врх пирамиде спреман за нове нападе невидљиваца. Смирио га је Глас који види и који зна. Угледао је Великог Витеза испред себе који му је нечујно наредио да седне на златни трон испред себе. Урадио је то крајње опрезно не испуштајући свој мач.

 

 

Остави своје оружје, овде ти више неће требати. Сада ћеш в и д е т и сврху сваке борбе и не-борбе и в и д е т и  ко си. Затвори очи, исправи леђа, и подигни се у духу изнад свих својих мана и врлина. Остави мисли и идеје, осети празнину, и мирно, мирно, прати визију. Не узноси си и не падај.Постави се на своје најдубље себе на седам нивоа и прошири се кроз тробојни бескрај. Још се прошири…

Добићеш астрално име Мythryl. И добићеш нову и непробојну витешку одору од Белог Јелена Једнопотезца. У њој ћеш бити покретан, без тежине и непобедив.

Мythryl је клекао у великом поштовању. Није га захватила гордост.Одавање поштовања је знак дубоког разумевања и сасма особито посвећење…

-Сада иди Митхриле. За неколико месеци, на свом новом задатку, осетићеш олакшање и велику промену. Тада удахни у сваку ћелију свога бића своје право, духовно име – Митрил. Усправи се и остани усправан и свестан у свим искушењима! Шири знање, шири радост, проповедај о лечењу са свешћу.

И буди благословен!

 

 

 

 

 

 

 

Е-лектра
А-Ш Сила – степеница
НебоЗемља повезница
Ооој, Електро!

 

 

 

Ж-ивот
ПраСунце жар-жаром сија –
У Васељени све проклија
Ооој, Животе!

З-емља
Мајка Четири са Севера Царства
Сада ра-с-ејана и завађена братства
Оooј, МидгардЗемљо!

 

 

 

И-стина
Једина права религија
Све тајно и чворно одвија
Ој, Истино!

Ј-аје
ЈА ЈЕСАМ – ЈАЈЕ САМ;
Светове ЈА-ЈА ВОД-а спаја.
Ооој, Ја-је!

К-олоВени
РасСија – Срб-и-ја:
АријПочело Тере и Чувари Капија
Ооој, Коло-вени!