И Творац начини Свет!
И све слике његове оживеше!
Љубав удахну у свако дрво,
У сваку травку и цвет!
Љубав удахну у воде и рече им да живе,
Облацима да на ветру плешу а
Птицама да под њима лете,
Вуку и Тигру да на све то пазе,
Звездама даде Сјај да свод плави красе
А Сунашцу да сваки нови дан
Милује и већ дати живот проживљује!
Тај Свет, што га Љубављу, Он ,
Људима, нама, даде – најлепши је
У Васељени целој!
Лепота усцаровала – све по Творца жељи !
„Гледаћу на све“, Реч рече Он,
„А највише на вас, људе! Осмехе по
Вама сипаћу али и олује!
Осмеси ће падати на ваша срца и душе
Као и олује кад се разљутим и љутом
Ватром Грома са вама проговорим!“
Нека буде Творче, све што рече,
Ево, пред Тобом прва већ стојим!
Толико лепоте и дивоте
има у Божјим световима –
та зашто бих се,
онда,
бавио опсенама
људи овога света!?
Ономе ко је повезан
са Створитељем и Васељеном,
свеједно је, гле!
да ли је овај свет најбољи
или најгори
од свих Божјих светова.
Преци ме мили позвали моји
Да на Род погледам свој,
Песму да запевам, душе да разбудим.
О драги моји, чујем вас и видим све,
На битке славне ме ви подсећате,
На мачеве сјајне, дивне сребрно плаве
Стреле и копља златна што параше таму.
О знам шта причају беле ваше главе.
Будућност ми помињете светлу,
Кажете ми, далека да није и да се
За њу борити мора жешће но икад сад.
Преци мили, ево стојим на небу плавом
Снага ми права кроз стуб кичмени а
Вода жива тече ћелијом сваком.
Дижу се високо, зраци злата, секу
Све што није симбол нашег коловрата.
Богова дар – светло пламно
Дугу прави једну за другом.
Отворићу сва небеска врата
Да свак од вас потомка нађе свог.
Сећања расту у души Рода нашег
Златно доба долази – наређује сам Сварог!
Онај ко није,
макар један једини пут,
путовао кроз туђе срце,
никада себе
упознати неће.
Сакупио сам комплетну опрему и сву расположиву снагу.
Се-дам пута сам проверио сваку крупницу и ситницу да нешто не заборавим. Обукао сам величанствену о-дор-у Витеза Праисконог Реда и лагано запалио измирну и свећу обасијавачицу, сео на ручно исплетену и посвећену
локвањ – простирку, и ушао у Коначни Ритуал.
На крају сам просијао себе кроз Седам сита праисконих, обасјао свако од три тела са три Лупе лучезарне, и усправио се испред Огледала свих огледала.
Био сам задовољан – незадовољан својим изгледом – неизгледом, осећајем – неосећајем, знањем – незнањем, жељом – нежељом.
Непрекидно зурећи кроз своје треће око у Огледалу, завезао сам сам-у-рај-ску пунђу, разгибао тринаест зглобова тела и по четрнаест зглобова на обе шаке и развукао кичму по дужини, до краја одвојивши пршљенове један од другога. Онда сам лаганим, мирним, сигурним покретима, на своју витешку одору положио додатну опрему: Мач етерични, Лоук Вавилонк и тоболац етеричних стрела, Иглу ђерданизаљку, Калауз расковник, Наруквицу самолечилицу, Звончицу – меденицу објављивачицу, Ћилимицу – првотканицу – сваке врачке одбијачицу, Плочу плавог камена, Очила јасновида, Безвремер непостојанер и Лулу светлозарну, и посуо се Прахом невидљивком. Опипао сам прстима свих двадесет и седам дуплих сневач – трагач прекидача, које сам посебно измислио и направио за ову прилику, и подигао у небо Мач етерични.
Када је, тик изнад Мача, заиграла искричава дуга седмобојка, левом руком, са по три прста, девет пута сам притиснуо сневач – трагач прекидаче, непрекидно дишући праисконим трептајем, потпуно усмерен на злато високо изнад седмог центра, и одлучно укорачио у о н о с в е т сна.
Ништа тако свирати не уме,
бајну свирку од Искони плаве,
ко нада мном тополе кад шуме,
кад под ветром повијају главе.
Свирале су тополе над водом,
сетну свирку једне кишне ноћи,
док сам млађан киснуо под сводом –
јер је драга рекла да ће доћи.
Бејаше то у једно пролеће,
кад ја бејах још млад, зелен соко;
ни те ноћи, ни ноћи следеће –
никад више не виде је око!
Од тада је прошло много лета.
Као некад, али седих власи,
седим сетан испод тих дрвета,
и још чекам, да ми се огласи.
Ништа тако свирати не уме,
бајну свирку од Искони плаве,
ко нада мном тополе кад шуме,
кад под ветром повијају главе.
(Велики Гај, наспрам Вршачког горја, у пролеће 7520.)
Кроз твоје срце путујући,
драгана моја,
стигао сам и до најудаљенијих звезданих јата,
где сам у тишини бескрајних векова
упознао једног давно изгубљеног себе.
У твојему срцу,
невесто моја,
био сам, и остао,
твој најдражи гост.
Кроз многе животе путовах многим путевима,
узалудно трагајући за нечим не знајући чим,
све док не крочих на пут твојега срца
и постах посвећени путник путујући
што вечно путује кроз твоје срце.
У твојему срцу,
љубави моја,
нађох све оно за чиме сам –
пролазећи кроз многа рођења и смрти,
и селећи се из света у свет –
све минуле векове узалуд тражио.
Кроз твоје срце путујући,
драгана моја,
стигао сам и до најудаљенијих звезданих јата,
где сам у тишини бескрајних векова
упознао једног давно изгубљеног себе.
У твојему срцу,
невесто,
љубави моја,
ја сам твој, заувек,
најдражи гост.
Постоји само један једини пут
коначног избављења и спасења,
а то је пут који води кроз властито срце.
Ко путује кроз властито срце,
стићи ће, гле!
пре или доцније,
до Извора Живота.
Aко неког нечему учиш,
ти њега свестиш,
будиш, изнутра,
да требамо једни другима,
јер се тако узајамно свестимо
и шаљемо импулс своје свесности за даље,
а Вечност је вечито стварање, буђење, освешћавање за даље,
то су речи из саме суштине невидљиве,
а промена је видљива споља,
споља се мењају ствари, догађаји,
значи изнутра се свести,
да би се касније и споља настала промена
на нама и око нас и у свету.
Колико си свестан изнутра
толико и дејствујеш и споља у виду промене.
Све се свести и наново у љубави ствара.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 