Ко год крене путем освешћивања и узрастања у Духу Стварања, мора на самом почетку да разјасни ово: нико од нас не може променити никог, а још мање може мењати свет, већ да свако од нас мења и поправља једино самога себе.

Све племенито и узвишено што чинимо – чинимо искључиво због себе!

Мењајући и поправљајући себе, ми мењамо и поправљамо све људе који су у нама, свеколики свет који је, такође, у нама.

Ја поезију не стварам због других, због света; ја поезију стварам због себе и, само зарад себе.

Моја поезија не треба другима, не треба свету; моја поезија треба мени, треба мојој души.

Моја поезија ствара и поправља мене!

Погледајте и сазерцавајте људе и свет око себе.

Можете ли ту ишта променити и поправити?

Не, ту ништа не можете променити ни поправити.

Ма шта чинили, све ће у спољном свету бити и остати онако како јесте.

Опсена је да се свет мења.

Свет се уопште не мења.

Мењате се ви, и само ви!

Оно што се мења у вама, то је Живи Бог у вама.

Само се Бог мења, само је Бог у сваком трену другачији.

Бог је Вечна Промена.

Бог је Кретање и Дејствовање.

Бог је Стварање.

Све што је Стварање, то се у свакоме трену изнова рађа.

Шта је Вечан Живот?

Вечан Живот је Вечита Промена, Вечито Стварање.

Вечног Живота нема изван Вечног Стварања.

Ко год тражи Вечан Живот изван Вечног Стварања, наилази на Таму и Опсену.

Ово је толико величанствено, да је веома тешко било шта рећи о овоме запису .

Када ово читам, имам осећај да сам у потпуно другом свету, у другој стварности!
Описати ово, и на овај начин, може само онај, ко је у непосредној и стварној вези
са Бићима из виших димензија свести и постојања!

Никада нисам ни сумњао да наш песник није у блиским односима са Неким из виших светова.

До сада је било много сличних записа и трагова о овим везама, које сам пажљиво читао, али сам најчешће остајао у стању размишљања и питања самога себе: Ко и одакле то шаље ?
Благодарим песнику на свему што нам дарује!

Одувек сам осећао јаку онострану везу са дрвећем.

Дрвеће на мене има исцељујуће дејство.

Волим да седим испод дрвета, и да наслоним кичму на дебло.

Тада осећам како ми низ кичму и уз кичму струје исцељујућа и животодајна дејства дрвета.

Док тихујем, у мислима и визијама, разговарам са дрветом.

Откривам му своје тајне, своје слабости, своје немоћи, иако дрво већ све зна о мени.

Зна и осећа, шта ме тишти, мучи и боли.

Преко дрвећа, повезан сам и са шумским вилама, са вилама загоркињама и биљарицама, са вилама видарицама и исцелитељкама.

И данас сам, као и свих ових минулих дана, седео и тиховао испод својих дрвета на обали Истера.

Успављиваше ме свирка ветра у оголелим крошњама, и тајинствено шуморење и шуштање сувога лишћа на стазама око мене.

Небо бејаше праискони плаво, а млечно-бели облаци хитаху плавим небом ношени распојасаним и разиграним ветрима.

Тиховање је праисконо стање душе и духа.

Ми смо само у тиховању повезани са Творцем и Васељеном.

Кад изиђемо из стања тиховања, ми бивамо лак плен свих предатора и паразита.

Без тиховања је скоро немогуће живети са сврхом и смислом.

Ово је моје искуство још од детета.

Да нисам још у детињству научио да тихујем, уверен сам, да не бих ни тридесет лета поживео у овоме свету!

Оно што држи усправним једног човека и један народ јесте божанска и духовна вертикала.

Без божанске и духовне вертикале нема ни човека ни народа.

Све се може уништити једном човеку и једном народу, само се божанска и духовна вертикала никада уништити не може.

Сваки човек и сваки народ увек изнова васкрсава благодарећи својој божанској и духовној вертикали.

Божанска и духовна вертикала твори карактер, како појединца тако и народа.

Карактер је скуп свих одлика, свих особина, свих врлина и мана, како појединца тако и народа.

Србска реч за карактер могла би бити крепост.

(Језичка разјасница: крепост је карактер, а крепкост је животност. Крепост се односи на божанско и духовно, на божанску и духовну вертикалу, а крепкост на телесну животност и физичко здравље.)

Јаке личности бивају неуништиве и бесмртне, зато што имају јаку божанску и духовну вертикалу.

Колико један народ има јаких и бесмртних личности, толико је и моћан тај народ.

Јер, сваки народ, у крајњем, чине јединке, појединци и личности, а не безлична и безоблична маса.

Србски народ има јаких и бесмртних личности, зато Срби и опстају тисућлећима и еонима.

Србски народ сам по себи није јак и бесмртан, али јаке и бесмртне личности србског народа вазда изнова васкрсавају Србство.

Ако у србском народу постоји само једна јака и бесмртна личност на десет тисућа Срба, будите уверени да Србство никада нестати неће!

То је божански и васељенски закон.

У почетку смо имали све србске речи, све србске изразе и све србске појмове, а потом смо све то, скоро обноћ, изгубили, а на место србских речи дошле су све саме туђице, све сами варваризми.

Пре нешто више од пола века, Срби су говорили брзојав.

(Први пут сам за брзојав чуо од свог деда, витеза Карађорђеве звезде!)

Није постојао телеграм, већ брзојав, што и јесте у самој бити, јер се брзо, муњевито дојављује.

Колико је србски народ запуштен и запарложен, најбоље се види по језику.

Већина савремених Срба говори уличним, лумперашким, шатровачким језиком.

Језик је огледало како личне тако и народне душе.

Мој србски језик јесте језик мојих предака Белих Срба и Белих Богова.

Не занимају ме више ови савремени, хибридни и натурализовани Срби који не говоре мојим језиком.

Говорићу и писаћу ведсрбским, па макар ме нико од савремених Срба не разумео!

Не желим због тих успаваних и неосвешћених Срба да мењам свој језик.

Уосталом, одувек сам само и писао за Беле Србе.

Писаћу: тисућа, тајница, творница, стројница, брзојав, влаче, тисак, тисковина, крајолик…

Јер, све су то праисконе и дивотне ведсрбске речи које су користили сви моји Бели Преци.

Нема ту никаквих кроатизама, како празнослове неки необавештени Срби, зато што су сви ини језици у нашем окружењу, уистини, тек варијанте и дијалекти ведсрбског језика!

 

Ја сам злато безбројних руку Сунца

Ја сам сребро и мена нагнутог Месеца

Ја сам тишина што буку смирује

Ја сам милина која те милује

Ја сам ток реке што кривуда и жубори

Ја сам шум лахора на пропланку и гори

Ја сам љуљ ветра што овија гране

Ја сам тежња ноћи да зори и сване

Ја сам Мач који сваку недоумицу пресеца

Ја сам суштина Осмице свих Oсмица

 

Молим се!

 да овом светом земљом

слободно ходају

 деца моје деце,

и она далека деца

све далеке наше деце!

Молим се!

 да овим светом,

као и свим иним световима,

непрестанце влада

Велики Дух Стварања,

 и да сва бића,

у свим световима,

 буду благословена

 и радосна!

Молим се!

да сви словесни људи

усаображени буду

са Великим Језгром

Златне Светлости,

и да без престанка

творе дела Духа

Светога!

Молим се!

 да наша Велика Мајка Земља

 снова буде девичански чиста,

 и да обавијена

плаветним прозирним овојем

у смирењу и у љубави

 плови низа далека,

и духовна,

звездана јата!

Молим се!

 Теби се молим,

Велики Створитељу!

да Лепота, Доброта

и Дивота

овлада свим световима,

видљивим и невидљивим,

 знаним и незнаним!

Молим се!

јер у овоме часу,

 једино то

 умем и знам!